"Planina nije luda, lud je onaj ko ide gore", kaže slovenačka narodna poslovica koja bi se mogla primenti i na Srbiju, koja je za kratko vreme zahvaljujući koronavirusu, ograničenom kretanju i zatvorenim granicama, počela intenzivno da otkriva netaknute planinske predele. Naravno ti krajevi nisu bili nepoznati ljudima kojima je planinarenje strast, način života ili profesionalni poziv, koji znaju kako se ponaša kad je sunce jako na 1.500 metara visine ili kada pljušti kiša i grmi. Međutim, turisti, planinari amateri i oni koji precene fizičke mogućnosti lako zalutaju ili se povrede.

Da u planine hrli sve više ljudi koji niti poznaju planinski svet, kretanje i poznavanje znakova,  ukazuje i povećana aktivnost Gorske službe spasavanja (GSS). Za prvih pet meseci intervenisali su više od 10 puta, a dva slučaja koja su skrenula pažnju javnosti su slučaj povređene planinarke na Rtnju za protekli vikend i dve devojke koje su ostale zaglavljene u steni u Ovčarsko- kablarskoj klisuri.

Logično,  postavlja se pitanje da li ljudi koji idu u planine znaju kuda idu, da li nešto znaju o kretanju, opremi, odeći i obući koja se koristi i šta sve moraju znati ako dođe do nepredviđene situacije.

Radomir Mikić, spasilac GSS, za Novu.rs  kaže da ova služba zajedno sa Planinarskim savezom Srbije pokušavaju da ukaže na opasnosti koje vrebaju u planinama, kako zimi tako i leti, kao i da je u 95 posto slučajeva osnovni uzrok povreda ljudski faktor i da je važno sagledati šta su pozitivni, a šta negativni aspekta odlaska u planine.

„Prvi savet  je da ljudi budu svesni gde idu. Dešava se da neko na internetu pročita neku doboru lokaciju, hoće da  je vidi, prošeta, da izađe na neki vidikovac, a da možda  nije više istražio o tome kakava je distanca  pešačenja , da li ima izvora pitke vode, da li će biti sunce ili  kiša. Ili slučaj u Ovčarsko-kalarskoj klisuri gde su dve devojke slučajno skrenule sa staze jer su stabla u određenim zonama obeležena, ako sam ja dobro shvatio nekom šumskom markacijom za označavanje drva, a one su one pomislile da je to planinarska markacija . One su skrenule sa staze jer nisu upućene kako izgleda planinarska markacija. Utvrđene razlike postoje i to sve može da se pročita na sajtu Planinarskog saveza Srbije ili na nekim stranim sajtovima, gde ljudi mogu da se informišu. Upravo je informisanje najbitnije kako bi se ljudi što bolje pripremili“, kaže Mikić za Novu i dodaje da je oprema drugi važan faktor kada se ide u planinu.

“ Koronavirus je uticao na to da će ljudi u Srbiji ovog leta mnogo češće biti u olaninama, ali tamo moraju ići adekvatno odeveni. Nije isto kad na planinu dođe neki ultra trkač u patikama koji pretrči 100 kilometara i koji zna kako se po kom terenu gazi ili ako dođe recimo rekreativac ili amater i ode na Rtanj u patikama. Vrlo velika verovatnoća je da će da mu iskoči zglob. Prosto, ljudi smatraju da kako su šetali po Košutnjaku u patikama, to isto mogu da rade i na Rtnju i Ovčarsko-kablarskoj klisuri. E pa nije, teren je prosto nezgodniji, duže su distance, a ljudi ne razmišljaju o određenim posledicama, za razliku od nas spasioca koji smo dužni da o svemu tome vodimo računa „, naglašava on za Novu.

Prema rečima spasioca Radomira Mikića njemu je jasno da se promovišu određeni lokaliteti u Srbiji i da neće niko napisati da trebaju duboke cipele, kao ne bi iskočio zglob.

„Svi će reći da je to preporuka. Isto tako niko neće reći da morate da idete u pratnji planinarskog vodiča, koji treba da pogleda kako ste sve vi obukli za turu, da li imate odgovarajuće cipele i jaknu, kao i to ko može da ide. E tu se malo popušta, jer se zna da ljudi imaju malo novca za opremu, nisu informisani, prvi im je put i planina nije teška. Dakle 85 posto slučajeva prođe dobro, ali kad pođe loše, zna da bude nezgodno i onda GSS reaguje. Ljudi treba da shvate da u planinu idu uvek na ličnu odgovornost. Kao što neko sedne u kola i ne veže pojas, neko  će  otići u planinu u papučama. To se baš dešava u okolnim zemljama poput Crne Gore, Hrvatske i Rumunije, gde je velika navala turista iz centralne Evrope koji dolaze na Durmitor u papučama. Najčešće ćete čuti da je planinar iz Češke pošao u papučama za plažu u planinu. Ja se nadam da toga neće biti kod nas, ali nije isključeno, kaže Mikić.

Na pitanje šta GSS preporučuje da ljudi koji krenu u planinu rade u slučaju da se izgube ili se povrede Mikić kaže:

„Ako neko ide u planinu najbitnije je pre samog polaska da se javi svojim prijateljima i porodici gde ide. To je vrlo bitno.  Dešavalo nam se kad se neko izgubi, kao prošle godine kao što smo imali slučaj na Rtnju gde je na žalost čovek završio sa fatalnim posledicama, jer niko nije znao gde je otišao. On je rekao prijateljima: “ Idem da planinarim“, ali nije rekao: „Idem tu i tu“. Dobro je da ljudi koji idu u planinu približno znaju na koji će se vrh penjati ili stazom kretati,  da kažu, primera radi: „Idem na Rtanj severnom stranom“. To je prava stvar. Ako se desi povreda u planini najbitnije je da se ne paniči, da se utoplimo i zaštitimo od kiše, vetra i svih elementarnih nepogoda kako bi što više zadržali toplotu tela. Moramo ostati na jednom mestu. Potrebno je pozvati Gorsku službu spasavanja  ili policiju ukoliko smo u mogućnosti i eventualno neke prijatelje  da se prosledi informacija sa jasano definisanom opisanom lokacijom i povredom. To su neke osnovne informacije koje su nama dovoljne.  Ne moramo da znamo  koordinate, detaljne opise povrede, ali  neke osnove treba znati da bi služba mogla da reaguje. Mora da se čuva baterija na telefonu i da se miruje. To su osnovi  u samom startu.  Ako je veća grupacija ljudi u pitanju, nekad se preproučuje da se jedan deo spusti ako nema dometa , ali uvek neko mora ostati sa povređenim ako su u pitanju ozbiljne povrede“.

Za one koji se odluče da ovo proleće ili leto provedu u planinama GSS je dala savet šta moraju da znaju i preduzmu u slučaju povređivanja.

„ Za početak  je bitno da se ne precene. Da prikupe informacije o lokaciji na koju idu, da pročitaju savete koji se mogu naći u stručnoj literaturi, da se adekvatno obuku, pripreme zalihe hrane i vode i prosto fizički  budu prilagođeni  toj avanturi na koju su krenuli. Nije logično da neko ko je juče bio u kancelariji ili sedi osam sati dnevno, koji nije prošetao više od kruga na Adi Ciganliji krene na 40 km pešačenja. Verovatnoća da će se povrediti je velika“, poručuje spasilac GSS Radomir Mikić.

Ko snosi troškove akcije spasavanja

Akcija spasavanja povređenih na našim planinama je besplatna i zasniva se na volonterskoj bazi, a troškove plaćaju sponzori. Od ove godine Planinarski savez Srbije počeo je da razmatra uvođenje principa kao u zapadnim zemljama, da planinari koji su učlanjeni u neki planinarski klub, plaćanjem odgovarajućih markica, dobiju određeni nivo osiguranja kojim bi bile pokrivene akcije na terenu.

„Sve što bi se išlo na teren, a zahtevalo intervenciju GSS pokrivalo bi se preko tog osiguranja. Pošto se pojavio koronavirus  taj proces je stopiran. Sve češći izlasci Gorske službe spasavanja i Planinarskog saveza Srbije troše našu opremu i energiju. Nelogično je da više bude besplatno. Zemlje na zapadu su tu priču podigle na ozbiljan nivo kada su ustanovili da se na svaki poziv ne može izlaziti besplatno, jer su tršokovi na godišnjem nivou bili nekoliko hiljada evra, plus troškovi za opremu, ljude koji su premoreni. To će morati i kod nas na neki način da se profesionalizuje i da ljudi koji odlaze u planinu, a nisu platili nikakvo osiguranje, nisu članovi planinarskog kluba, a traže pomoć moraju očekivati da će morati da plate“, dodaje Mikić za Novu.rs