Dolaskom Dejana Stankovića na kormilo Crvene zvezde mladi igrači dobili su priliku da se nametnu. Dao im je slobodu u igri, a među perspektivnim igračima šansu je dobio i Njegoš Petrović, vezni igrač koji je sa samo dvadeset godina prošao trnovit put do sna na koji se osvrnuo u razgovoru za Nova.rs.
„Stanković je uveo novi fudbal u Zvezdu. Taj italijanski fazon koji svim igračima prija i odgovara. Vratio mi je samopouzdanje, ukazao šansu i mislim da ću mu se na najbolji način odužiti“ počeo je razgovor Petrović koji je debi aktuelnog stratega protiv Čukaričkog ukrasio golom i počeo najavljeno „vraćanje duga“.
„Već u prvom poluvremenu na utakmici protiv Čukaričkog smo pokazali kakav fudbal želimo da igramo. Veoma mi je drago što sam postigao prvenac na toj utakmici, posebno jer je to bio Stankovićev debi. Znam koliko mu je značila ta pobeda. Imali smo sastanke pre i posle utakmice i koliko sam bio srećan zbog sebe, toliko sam srećan i zbog njega. Gol sam posvetio baki koja je preminula pre godinu i po dana. Toliko mi je trebalo i da postignem novi pogodak. Nisam bio strelac od utakmice Rada i Mačve, a prvi pogodak za crveno-bele ostaće mi zauvek u sećanju uz posvetu mojoj baki Večarki“.
Stanković mu „beži“ za 15 metara
Petrović posebno ističe ulogu Dejana Stankovića koji je na svojoj koži osetio sve što sad prolaze mladi igrači Zvezde.
„Stanković je u Zvezdi prošao put koji danas mi, mladi igrači, prolazimo i dragoceno iskustvo prenosi na nas. Dočarao nam je u potpunosti šta je Crvene zvezda, kakvu strast i emociju budi i svake sekunde sa nestrpljenjem čekamo trening i utakmicu“, kazao je Njegoš i potom uz osmeh prokomentarisao poređenje Stankovićeve majstorije sa pola terena za Inter i njegovog gola protiv Čukaričkog:
„Videli su Milijaš i Stanković da šutiram na treningu i hrabrili me da pokušavam i na utakmici. Deki je postigao gol sa sredine terena dok je igrao za Inter, a ja sam bio bliži oko 15 metara. Potrudiću se da ga na budućim utakmicama nadmašim.“
Uz Petrovića, priliku su tokom aktuelne polusezone dobili i Veljko Nikolić i Željko Gavrić, a upravo Nikolić, Njegošev cimer takođe se upisao u strelce na premijeri u 2020. godini.
„U karantinu smo nekoliko puta pričali da, da nam je neko rekao pre nekoliko godina da ćemo igrati zajedno za Zvezdu i postići po gol na utakmici i pobediti, ne bismo mu verovali“.
Do koje mere bi takva tvrdnja zvučala neverovatno pre nekoliko godina teško je zaključiti bez osvrta na celokupnu fudbalsku i životnu borbu Njegoša Petrovića koji je premotao film i prisetio se toka karijere od najranijih početaka.
„Krenuo sam sa fudbalom u trećoj godini, što je zanimljivo i mnogi mi ne veruju. Počeo sam u Rađevcu iz Krupnja i tamo sam igrao do jedanaeste godine kad su me primetili ljudi iz Rada. Generacija 1997 je bila na pripremama u Krupnju, a ja sam bio sam na igralištu sa loptom, uočili su me ljudi iz Omladinske škole Rada i tražili očev broj. Gledali su me potom na selektivnoj utakmici Zapadne Srbije gde sam dobro odigrao, posle čega su se uverili u moj talenat i pozvali me na Banjicu“, prisetio se Petrović.
PROČITAJTE JOŠ
Prilikom prelaska u redove „građevinara“, Njegoš se susreo sa prvim životnim i fudbalskim izazovima. Da bi trenirao na Banjici, a paralelno nastavio školovanje, neretko je dnevno u putu provodio i po osam sati.
„Ostao sam u Krupnju da se školujem i dva puta nedeljno sam išao za Beograd. Ostajao sam kod tetke da prenoćim ili se sa bivšim cimerom Brankom Riznićem vraćao u Šabac odakle je on. Najčešće me je tata vozio za Beograd. Koliko god mu je bilo teško, zbog finansijske situacije i posla, izgurao je sve i sav pritisak sručio na sebe. Nije ni na momenat pokazivao koliko mu je teško kako bi me zaštitio u tim godinama, ali sam bio potpuno svestan situacije i dugujem mu doživotnu zahvalnost“, otkrio je mladi vezni igrač i dodao:
„Svako ima svoj cilj u životu. Ja sam neke snove već ostvario, ali mi je najveća želja da dam gol pred 50.000 navijača i da ga proslavim u zagrljaju tate i bake. Tada ću sebi reći da sam uspeo u životu“.
Pod komandnom palicom Srđana Stojčevskog, kojem takođe izražava zahvalnost, talentovani fudbaler je ceo fudbalski put u nebeskoplavom dresu prošao kao kapiten generacije 1999, a vrlo rano dobio je priliku da zaigra i za prvi tim.
„Ceo put u dosadašnjoj fudbalskoj karijeri mi je išao onako kako bih i želeo. Koliko god da je bilo teških situacija i prepreka na putu, svaka me je dodatno ojačala. Iz kadeta, bez utakmice u omladincima Rada, dobio sam poziv da odem na pripreme sa prvim timom. Bile su mi to pripreme života, bio sam među najboljim igračima i ukazana mi je šansa da debitujem u Superligi“, priseća se dvadesetogodišnji fudbaler i u dahu nastavlja:
„Očekivanja su bila ogromna, ali u tom trenutku nisam bio svestan pritiska. Još sam bio dete. Tek kad je stigla prva ponuda i kad sam obavio razgovor sa upravom stekao sam utisak o svemu. Usledile su reprezentativne obaveze i povreda na utakmica protiv Švedske. Pre tog susreta u klubu mi je rečeno da je stigla ponuda od Pari Sen Žermena i da bi trebalo da odem u Francusku. Delili su me dani od potpisa, ali je povreda sve zaustavila. Svi oko mene su pali u depresiju, ali se nisam predao. U tom trenutku sam žalio, ali iz ove perspektive povreda me je odvela na pravi put“.
Usledila je operacija ligamenata u Italiji, a posle hirurške intervencije Petrović je usamljen u Rimu proveo još mesec dana.
„Tokom tih mesec dana sam proživeo možda i najveći pakao u životu. Posle samo tri dana sam prebačen u hotel. Usamljen sam provodio dane, a jedini kontakt sa ljudima bio mi je prilikom pregleda. Nisam znao ni šta pričaju ni kako se sve odvija, ništa nisam razumeo. Imao sam situaciju da sam tri sata ležeći u krevetu nepokretan tražio način da izvršim nuždu. Takođe, bio sam prinuđen da sam sebi dam dvadeset injekcija protiv tromba. Sve što sam proživeo u Italiji dodatno me je ojačalo, sazreo sam, a u međuvremenu i naučio engleski jezik.
Tomović pravi uzor
Nenad Tomović, bivši fudbaler Rada, finansirao je Petrovićevu operaciju u Italiji i tako mu dao primer ka čemu bi trebalo da stremi.
„Rad je bio u teškoj finansijskoj situaciji, a FSS se nije oglasio niti pružio pomoć iako sam se povredio na utakmici Srbije. Hvala Bogu, pojavio se Tomke i finansirao sve troškove. Posećivao me je u Italiji, bio uz mene i dugujem mu ogromnu zahvalnost. Da se on nije našao pitanje je da li bih bio operisan u Rimu, na jednoj od najboljih hirurških klinika na svetu i da li bih nastavio fudbalski put u ovom smeru. On je primer kakav čovek i fudbaler treba biti, a ukoliko bih birao nalik kome želim da budem to bi bio Nenad Tomović“, otkrio je Njegoš.
Period proveden u Italiji poslužio je talentovanom fudbalskom arhitekti da shvati na koga u svom okruženju zaista može da se osloni.
„Sam sam proveo novogodišnje i božićne praznike i tad sam shvatio ko su mi pravi prijatelji. Kad se pojavila ponuda iz inostranstva i dok su se uz moje ime vezivale milionske cifre svi su bili uz mene, ali kad se desila povreda mnogi su se postepeno sklanjali i tu su ostali samo najbliži, pravi prijatelji.“
POVEZANE VESTI
Usledio je oporavak pod komandom Andreje Milutinovića koji mladi fudbaler označava kao jedan od najvećih testova.
„Mnogi mi ne veruju kad im kažem da sam trenirao po osam sati dnevno. Imao sam samo dva slobodna sata na dan, a pored toga svakodnevno sam putovao sa Banjice do Banovog brda gradskim prevozom. Kažu koliko pauziraš da ti toliko treba da se vratiš u staru formu, ipak, napornim radom prepolovio sam vreme oporavka. Iz ovog ugla, kad sagledam sve presrećan sam što mi se sve to dogodilo jer sam se u potpunosti forimrao kao čovek kroz sve te izazove i sigurno danas ne bih bio u Zvezdi da sam išao lakšim putem.“
Po povratku na zeleni tepih ponovo je počeo da privlači pažnju klubova u zemli i inostranstvu, a uprava Rada u njemu je videla rešenje finansijskih problema. Uprkos visokim očekivanjima, pritisak ga nije omeo i nastavio je zacrtanom stazom.
„Navikao sam se na previsoka očekivanja još u Radu. Svakodnevno sam se borio, ali ne želim da budem u centru pažnje. Govorilo se o mom transferu, postojalo je i ranije interesovanje Zvezde, ali ništa nije konkretizovano. Sve se svodilo na priče. Odigrao sam sjajnu prolećnu polusezonu u Radu i sve je došlo na svoje. Bio sam zaista prezadovoljan igrom i tokom leta su usledile ponude.“
Španija mami
Iako Petović ističe da je zadovoljan na Topčiderskom brdu, na pitanje u kojoj bi od inostranih liga voleo da igra nije imao dilemu.
„Sviđa mi se život u Španiji, ukoliko bih otišao iz Ljutice Bogdana voleo bih da karijeru nastavim u La Ligi. Kao mali sam voleo Barselonu i imao sam rivalitet sa Riznćem koji je voleo Real. Sad, ipak, ne bih imao problem da budem novi Srbin posle Jovića u Realu“, rekao je mladi fudbaler crveno-belih.
Poziv iz Ljutice Bogdana razrešio je dileme po pitanju narednog koraka.
„Imao sam pet puta bolju ponudu od Genta, ali je mog agenta kontaktirao Zvezdan Terzić i posle prvog razgovora više nisam razmišljao. Odmah sam rekao da želim da pređem u Crvenu zvezdu i stopirao sam transfer Belgijanaca. Možda sam ispao nekorektan prema Gentu, ali sam uputio izvinjenje, razumeli su me i poželeli mi sve najbolje. Dan posle dogovora sa Zvezdom, iz Rada mi je nuđeno da odem u Dinamo Zagreb, ali nisam imao dilemu, ostao sam pri odluci da želim samo u Ljutice Bogdana.“
Prelazak u redove šampiona oduševio je celu Petrovićevu porodicu.
„Svi su bili presrećni nakon potpisa. Bila je osetna euforija, ali sam se ja trudio da budem miran. Deda me je zvao deset puta dnevno, bio je oduševljen. Kao malom mi je govorio da od fudbala nema vajde i da trebam da postanem pop, pa su ga prijatelji peckali jer je pogrešio u proceni. Siguran sam da nije žalio što nije bio u pravu.“
U samo dva meseca, od suprligaške borbe za suvu egzistenciju talentovani fudbaler stigao je do najsvetlije pozornice i Lige šampiona.
„Sve se vrlo brzo desilo. Od borbe za opstanak sa Radom stigao sam do utakmica sa najboljim igračima sveta. Momenat kad sam ušao u igru protiv Olimpijakosa ću pamtiti zauvek. To mi je najlepši trenutak u životu. Debitovati u Ligi šampiona za Zvezdu pred punom „Marakanom“ i pobediti zaista je neopisiv osećaj. Posle pobede me uglavnom još 24 časa drži euforija, ali sam nakon te utakmice razmišljao sedam dana o njoj. Liga šampiona mi je zaista donela pregršt iskustva koje već sad primenjujem na terenu.“
Neopisiv osećaj igrati protiv Bajerna i Totenhema
Poseban utisak na Petrovića ostavile su utakmice Zvezde sa Totenhemom i Bajernom.
„Igram igricu Fantazi Premijer liga i Dele Ali i Kejn su mi u timu. Pratim svaku njihovu utakmicu i nerviram se kad ne zabeleže pogodak ili asistenciju, a jesenas sam imao priliku da igram protiv njih. Ljudi me pitaju da opišem osećaj, ali zaista ne umem. Ni danas ne verujem da sam igrao protiv Totenhema i Bajerna. Sećam se da sam 2006. godine, gledao Nojera protiv Srbije i sa sedam godina plakao od sreće jer smo pobedili.“
Po završetku jesenje sezone usledio je još jedan u nizu prelaznih rokova u kojem su strani klubovi pokazali interesovanje za lucidnog kreatora fudbalske igre.
„Što te ne ubije to te ojača i siguran sam da će me takav pogled voditi kako kroz fudbal tako i kroz život. Mlad sam igrač i normalno je da stignu ponude. Pričalo se o Betisu, ali i o Čikagu. Iz MLS je stigla ponuda od četiri miliona evra i kad sam sve to saznao pričao sam sa rukovodstvom i sa Dekijem. Istakao sam da želim da ostanem i, kao što sam milion puta rekao, ne bih se bunio da celu karijeru provedem u Zvezdi“, završio je Njegoš Petrović priču za Nova.rs.
