Branislav Ivanović i Aleksandar Kolarov proglašeni su za članove najboljih timova decenije Čelsija i Zenita, odnosno Mančester sitiju i Rome. Srpski bekovi ovim nagradama ukrasili su uspešan, ali i trnovit period fudbalskih karijera, a priznanje za rezultate odali su im čak i oni koji su ih i najglasnije osporavali.
autor: Ivan Džodić
Prema izboru navijača i klubova, Ivanović je proglašen za deo idealnog tima Čelsija i Zenita, dok je isto priznanje Kolarovu pripalo u Mančester sitiju i Romi.
Od prvih seniosrkih koraka, bekovski dvojac išao je težim putem. Preskočili su afirmaciju u redovima večitih rivala i iz OFK Beograda, preko mlade reprezentacije Srbije, probili se na internacionalnu pozornicu.
PROČITAJTE JOŠ
Možda su baš tada, pod komandnom palicom Miroslava Đukića, napravili sebi medveđu uslugu. Afirmisali su se kao nestandardni bekovi, preteča današnjih bočnih defanzivaca koji imaju neizostavnu ulogu u napadu, ali i drže sve konce odbrane u svojim rukama.
Neretko su, još kao golobradi mladići, donosili velika slavlja svojim sunarodnicima. Ivanović, rekorder po broju utakmica za mladu reprezentaciju (38), prvu radost Srbiji, tada članu državne zajednice sa Crnom Gorom, doneo je golom za pobedu protiv Hrvatske na premijeri Evropskog prvenstva za igrače do 21 godine u Nemačkoj, na kojem su “plavi” kasnije osvojili srebrnu medalju.
Isti rezultat mlada reprezentacija Srbije ostvarila je i tri godine kasnije u Holandiji. Na korak od medalje, “orlići” su se susreli sa Belgijom, a defanzivni bedem koji su predvodili Fertongen i Felaini probio je upravo Kolarov. Levi bek postigao je pogodak već u četvrtom minutu, a tačku na susret u završnici je stavio Mrđa.
“Fenomenalno smo odigrali Evropsko prvenstvo za mlade kada smo stigli do finala, a Đukić se onda sa klupe ‘orlića’ preselio na klupu A tima. Povukao je nekoliko nas sa sobom, taj korak je u neku ruku predstavljao smenu generacija. Dao mi je samopouzdanje, motiv, sigurnost, sve to mi je tada mnogo značilo”, nedavno je Ivanović premotao film i prisetio se saradnje sa Miroslavom Đukićem.
Vrlo brzo su sjajni bekovi juniorski nacionalni dres razdužili i postali standardni na najsvetlijoj pozornici. Paralelno sa selektorskim pozivima stigle su i internacionalne ponude na Staru Karaburmu.
Dvojac je paralelno zidao karijere u klupskim i reprezentativnim dresovima, i iz utakmice u utakmicu podizao standarde na svojim pozicijama. Tokom prethodne decenije, ispisali su bogate fudbalske biografije, do te mere sadržajne da je teško i napraviti rekapitulaciju dostojnu njihovim uspesima.
Na putu do uspeha nisu ih omeli ni često kritički stavovi i pogledi na njihove igre. Na napade su odgovarali rezultatima. Ivanović je bio jedan od najzaslužnijih za plasman na Svetsko prvenstvo 2010. godine, dok je u kvalifikacijama za planetarnu smotru Kolarov sa četiri pogotka bio najbolji strelac Srbije, što ipak nije bilo dovoljno da “orlovi” nadmaše plasman Belgije i Hrvatske, i obezbede kartu za Brazil.
Iako su im se brojala netačna dodavanja, greške u odbrani i napadu, Kolarov i Ivanović su podizali lestvicu. Odgovorili su na terenu, predvodeći nacionalni tim do Svetskog prvenstva 2018. koje je takođe ostalo u njihovom znaku.
Negativna uvertira tokom koje je selektor Mladen Krstajić neočekivano oduzeo kapitensku traku Ivanoviću i predao je Kolarovu, bacila je senku na rekord desnog beka Srbije po broju utakmica u nacionalnom dresu.
„Ne postoji nikakva afera oko trake. Bane je pametan momak. Razgovarali smo pola sata i odmah je shvatio da ništa nije upereno protiv njega. Ovim potezom želim samo da razmrdam ekipu. Sve druge priče oko Dekijevog rekorda ili navodne svađe, nemaju blage veze sa istinom“, obrazložio je, prilično neuverljivo, tada Krstajić.
Uprkos neveštom potezu selektora koji se odrazio na atmosferu, Ivanović je kao i do tad, pružio maksimum na zelenom tepihu i stigao do 105 utakmica u dresu reprezentacije. Novo slovo u arhivi dodao je i Kolarov koji je takođe, ne svojom krivicom, bio pod budnim okom javnosti. Ponovo je zahtevna srpska publika ocenjivala svaki potez novog kapitena koji je svoje rekao ubojitim udarcem vrednim pobede protiv Kostarike. Tri boda sa premijere ispostavila su se i kao jedina za “orlove” na Mundijalu od kojeg Ivanović više nije dobijao poziv za nacionalni tim.
Turbulentnu deceniju aktuelni i bivši kapiten Srbije imali su i na klupskoj pozornici. Izazove su im, kao i svim fudbalskim gladijatorima u inostranstvu, otežavale etikete stranaca sa kojima su se umešno nosili.
Po prelasku u London iz moskovske Lokomotive, Bane je strpljivo čekao pravu šansu koju je dobio tek godinu dana nakon dolaska u Čelsi. Na poverenje koje mu je ukazao Gus Hidink odgovorio je sjajnim igrama, pa je u sezoni 2009/10. izabran za člana idealne postave u Premijer ligi.
Fenomenalni desni bek od tada je nizao uspehe sa “plavcima” i bez dileme je jedan od simbola najuspešnije generacije Čelsija u klupskoj istoriji. Izvanredne igre, ukrašene golovima od kojih su neki istorijski, poput onog koji je postigao protiv Napolija 2012. u 105. minutu revanša osmine finala Lige šampiona, koju je Čelsi te sezone i osvojio, ili godinu dana kasnije kada je u sudijskoj nadoknadi zatresao mrežu Benfike za pobedu u finalu Lige Evrope, urezale su ga u srce navijača. Ipak, nisu predstavljale kredit dovoljan da izbegne rastanak 2017. godine na ne baš fer način imajući u vidu da ga je te zime Antonio Konte okarakterisao kao prekobrojnog.
Nije odluka italijanskog stratega da tek tako otpiše Baneta bila jedina nepravda sa kojom se sjajni defanzivac suočio tokom boravka u Londonu. Osetio je Ivanović na svojoj koži bes navijača koji su pomućenog vida i razuma, usled loših rezultata, umeli da mu zalepe metu na pleća. Najgnusniji komentari pamte se i danas, poput onih u kojima mu navijači „plavaca“ žele da sumre od raka.
Uprkos svemu, Ivanović u Londonu ostao upamćen u svetlu kakvom zaslužuje, kao i London njemu.
“Ovo je najveće razočaranje u mojoj karijeri i životu, iskreno. Kad je Konte došao, krenuli smo dobro, a potom smo izgubili nekoliko utakmica. Promenio je formaciju i više nisam igrao. Želeo sam da odem, jer sam imao 32 godine i osećao sam se sposobnim da još igram na visokom nivou zbog čega sam odlučio da napustim klub. Čelsi je moj klub i volim ga, zauvek ću ostati deo njega, kao i on mene. Veoma sam srećan i ponosan što sam imao priliku da budem deo najboljeg kluba na svetu”, rekao je posle rastanka sa londonskim klubom Ivanović.
Povratak u Rusiju doneo mu je fudbalski preporod, a odličnim partijama na putu do šampionske krune 2019. godine kupio je navijače u Sankt Peterburgu i demantovao Kontea i Krstajića, koji su smatrali da je Bane rekao sve što je imao. Fenomenalne igre čak su probudile sve glasnije priče o Ivanovićevom povratku u nacionalni tim za baraž Lige nacija, koje uz eventualni odlazak na Evropsko prvenstvo predstavljaju poslednju klapnu uzbudljivog trilera u režiji jedne generacije.
Jednako trnovit put imao je i Aleksandar Kolarov, kojem je prve mesece na Ostrvu otežala povreda zadobijena na premijerligaškoj premijeri, a zbog koje je napravio višemesečnu pauzu. Ipak, po povratku na teren brzo je počeo da opravdava očekivanja, ustalio se među starterima i tokom sedam sezona u redovima “građana” okitio se sa dve šamponske krune i pregršt trofeja u kup takmičenjima, a imao je i čast da Siti predvodi sa kapitenskom trakom oko ruke.
Mirno more, uzburkao je transfer u Romu 2017. godine sa kojim je usledio i pritisak javnosti pod kojim je levi bek pokazao svu svoju snagu. U Rimu je, kao bivši igrač Lacija, dočekan na nož. Rasističke uvrede, povici i transparenti na tribinama, bili su povod da reaguju njegovi saigrači i brojne legende kluba.
“Bio bih najsrećniji na svetu kada bi se stvari između Kolarova i navijača normalizovale. Osećam se kao da se nalazim između dve vatre: volim navijače svog tima koji su uvek bili uz mene, a sa druge strane Kolarov mi je kao brat. Od navijača Rome tražim samo da mi veruju – Kolarov je veliki profesionalac. Ne kažem da je on navijač Rome od rođenja, ali je igrač koji uvek daje svoj maksimum. Nikada nije propustio trening i igra čak i onda kada nije potpuno spreman. Više cenim takve ljude, nego one koji pričaju lepe stvari, ljube grb na dresu, a onda odu kada je teško ili negoduju kada im se traži da igraju van svoje pozicije. Kolarov je najveći profesionalac kojeg sam upoznao”, izjavio je tada Danijele de Rosi, legendarni italijanski vezista i simbol „vučice“.
Odgovorio je Kolarov pogotkom već na povratničkoj premijeri u Seriji A protiv Atalante, ali uvrede nisu jenjavale. Navijači nisu birali reči, govorili su mu da je kopile, prljavi Hrvat… Srpski reprezentativac ostao je van terena nem na uvrede, dok je, sa druge strane, nizao minute, golove i uspehe kojima je stigao do lične pobede postigavši naizgled nemoguće. Uspeo je da učini da navijači Rome sami sebe demantuju i proglase ga za deo najboljeg tima Rimljana u poslednjoj deceniji. Da trijumf bude još veći, pobrinula se i Serija A koja ga je izabrala za člana najbolje postave u 2019. godini.
Odnos prema fudbalerima koji su na svojoj koži osetili i Ivanović i Kolarov, između ostalog je plod temperamentnog mentaliteta naroda pred kojima su igrali. Nešto što u čoveku može da probudi fudbal i još malo šta drugo. Srbi, Italijani, Englezi, fudbal gledaju iz posebne perspektive i neretko emocijama svesno dozvole da pomute objektivnost. Sa druge strane, nije zanemarljiv ni uticaj modernog fudbala u kojem ne postoji juče, niti minuli rad. Sa takvim odnosom suočavaju se svi profesionalni fudbaleri, a primer je i odnos prema najboljim igračima sveta Lionelu Mesiju i Kristijanu Ronaldu. Portugalac se posle perioda tranzicije ponovo našao pod budnim okom kritičara, pa je u situaciji da se danas, u 34. godini, iznova dokazuje i da mu se već posle prve utakmice bez postignutog gola broje minuti između dva pogotka. Surovost trenutno na svojoj koži oseća i Lionel Mesi, kojem se paralelno, dok igra utakmice, već traži naslednik u Bareseloni.
Bez obzira na pomenuto, ostvareni rezultati su neizbrisivi, pa će pri osvrtu na drugu deceniju ovog milenijuma ostati nedvosmisleno zabeleženo, da su dva srpska defanzivca vladala Starim kontinentom u periodu od 2010. do 2020. godine.
