Ilija Petković je bio zahvalan sagovornik predstavnicima medija, o čemu svedoči i činjenica da je pre nešto više od dva meseca govorio za naš portal. Fudbalska i trenerska legenda je preminula 27. juna ove godine, a pre 13 godina je u životnoj ispovesti govorila o detaljima koje kasnije nije toliko pominjala ili čak izbegavala da priča o njima.

Novinarka Radmila Stanković je imala priliku da čuje kako je popularni Petko odrastao, te zavoleo fudbal u rodnom Kninu.

U nastavku prenosimo kompletan intervju.

Možda je ovoj fudbalskoj groznici doprinela situacija u kojoj se naša zemlja nalazi, jer kao da mnogi očekuju od našeg fudbala rehabilitaciju za sve loše što nas je snašlo poslednjih godina. I sad sam ja onaj točak koji treba sve to da izgura. Bio bih najsrećniji da naciji podarimo radost i obećavam i ovom prilikom da se boriti hoćemo, a da se predati nećemo – kaže trenutno najpopularniji Srbin na fudbalskoj planeti

Najpre je bio Fudbalski Napoleon, danas ga zovu Sveti Ilija. I očekuju od njega da od 9. juna do 9. jula na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Nemačkoj, zagrmi kao što ume da grmi 2. avgusta na Svetog Iliju. A nije ime dobio po ovom svecu, već po svom dedi. I kaže da je kod Srba, a naročito u Krajini, običaj da dobiješ ime po dedi:

»Ja sam imao bogatog dedu Iliju, veletrgovca po kome se zovem. Moj deda Ilija Petković je bio mnogo poznatiji od mene i danas na mojoj kući u Kninu piše Ilija Petković, ali ne po meni već njemu.«
Rastao je u toj lepoj, velikoj kući sa roditeljima i tri sestre – dve starije i jednom mlađom od sebe – Gordanom, Brankom i Božanom. Jedna živi u Hrvatskoj, a dve su u Beogradu. U Kninu su ostali kuća i grobovi predaka. Tamo je bio poslednji put 1987. godine, kuća je od tada ruinirana, ali Petko, kako ga svi zovu, kaže da njena prodaja ni pod kojim uslovom ne dolazi u obzir:

»Moji roditelji su umrli tokom osamdesetih godina, pre svih ovih ratova. Jednom prilikom, kada sam bio u Kninu, moj otac, koji se inače veoma ponosio mojim sportskim uspesima, zamolio me je da ako ikako budem mogao, ne prodajem porodičnu kuću. I to sam mu obećao. A sve molim Boga da jednog dana budu takva vremena da mogu da je obnovim i budem bar ponekad u njoj. Mada sumnjam da će to biti za moga života.«

Ilija Petković je rođen 22. septembra 1945. godine u Kninu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom mestu, a u Beogradu je najpre studirao prava, a potom završio Višu ekonomsku školu, odsek spoljne trgovine, a potom i Višu trenersku školu.

Skoro 20 godina bio je fudbaler OFK Beogradai odigrao je 43 utakmice za nacionalnu reprezentacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj 1974. godine, a njegova generacija je 1968. godine bila druga u Evropi. Igrao je za južnoamerički Penjarol koji je bio prvak sveta, igrao je u Čileu i Francuskoj.

Bio je trener OFK Beograda, nacionalne reprezentacije, trenirao je klubove u Švajcarskoj, Japanu, Grčkoj i Šangaju. Ilija Petković je oženjen Biljanom, slikarkom, imaju sina Dušana (46) i unuka Jakova (18). Odluku da svog sina nije uzeo u reprezentaciju smatra svojim »doživotnim grehom«.

Kad pomisli na ono najlepše u detinjstvu, Petko se seti jutra kad bi svi u kući doručkovali, a on potom otišao na livadu gde je sa dečacima igrao fudbal. Kaže da nikada nije sanjao dok spava, ali je budan sanjao samo jedno – da postane fudbaler:

»Fudbal je zaista bio moja jedina preokupacija. To sam sebi stavio kao zanimanje od malih nogu. Iako uslovi za to, kad sam bio dečak u Kninu, nisu bili nikakvi. Imali smo jednu loptu, a kako je nas pedeset igralo sa njom, stalno je bilo pitanje hoće li ona preživeti do sutra.«

Tu, u Kninu, prvi prozor u veliki svet bio je Filmski žurnal koji se prikazivao pre početka svake filmske projekcije. U vreme kada nije bilo televizije, to je bila jedina mogućnost da vidimo gde nam je i sa kime bio predsednik Tito, kako napreduje izgradnja zemlje, ponešto iz kulture…Petko je, međutim samo čekao da na kraju vidi insert iz neke važne utakmice i golove:

»Ja sam još kao dete navijao za Zvezdu, ali sam 1963. godine otišao u Split i probao u Hajduku. Tada sam, prirodno, želeo i sam da igram za Zvezdu, ali desilo se da je moja karijera protekla u OFK Beogradu, i to je ostao moj najdraži klub. I ponovo, kad bih počinjao, opet bih otišao u OFK. Mada sam uvak imao uz sebe i Zvezdine i Partizanove navijače.Mislim da mi je tokom cele karijere, a naročito ove selektorske u poslednjih nekoliko godina, dosta pomoglo to što sam potekao iz jednog tako neutralnog kluba kao što je OFK.«

Iako je od malih nogu vaspitavan da radi, iako je oduvek važio za čestitog i pouzdanog čoveka, Petko ipak misli da je imao dosta sreće sa ljudima zbog svog stila rada i ophođenja:

»Nikada nisam bio nabijen tenzijama i nikada nisam pod nabojem rešavao svoje probleme. Trudio sam se da sve isteram do kraja dosta mirno, bez nervoze, i gde god sam bio nigde sebi nisam zatvorio vrata. Najlepše mi je bio u OFK-u, ali sve to što sam uradio u svojoj karijeri finalizirao sam ovim što radim poslednje tri godine.«

Postoje ličnosti iz javnog sveta koje vlast, slava i novac promene do neprepoznatljivosti. Petko spada u one kojima ni slava ni novac nisu pomutili razum:

»Imate dve vrste ljudi koji dolaze iz provincije da bi napravili veliku karijeru. Jedni su oni koji su čvrsti u svojim moralnim opredeljenjima, ostaju verni i odani prijatelji i od svog života ne prave maskenbal. Drugi padnu na prvom iskušenju i život im krene u pravcu koji više nisu u stanju da kontrolišu. Srećom, ja sam izbegao ovaj drugi put, i danas mogu mirne duše da kažem kako sam zadovoljan svime što sam postigao. Srećan sam što se nisam promenio, a mogao sam. Imao sam izuzetno mukotrpnu karijeru u kojoj je bilo više teških trenutaka nego onih sa lovorikama. I kada mi je bilo najteže, govorio sam sebi da čovek mora biti pošten i ponosan. Imao sam i ja neke male privilegije u životu, ali sam znao da one ne smeju da budu odlučujuće u stvaranju ličnosti koja jednog dana može da bude na čelu bilo čega. Sve sam ostvario svojim radom i svojom snagom. Za mene važi ona »sam pao, sam se ubio«, i tako je najbolje.

Kada je nedavno objavljna lista zarada fudbalskih selektora koji će sa svojim izabranicima ulestvovati na sveskom prvenstvu, videlo se da je Ilija Petković na samom dnu liste. Ali, ovom nadasve urednom i elegantnom sportisti poznatom po gospodskom ponašanju, novac nikada nije prevashodni motiv za rad. Kaže da bi mnogo bolje prošao da je o novcu mislio na vreme:

»Uvek sam voleo da imam oko sebe uspešne i bogate prijatelje, ali ispalo je da poznajem više siromaha. Međutim, nikada prijatelje nisam birao po tom osnovu. I nikada me ničije bogatstvo nije fasciniralo, nikada nisam bio ni na koga ljubomoran. Nikada nisam bio takmičar u disciplini finansija i nekretnina. Ali, koliko mogu, trudim se da pomognem ljudima. Moja je želja da penzionerske dane živim mirno i da ne čekam poštara na kapiji.«
Sa selektorom Ilijom Petkovićem sam razgovarala uoči njegovog odlaska sa reprezentativcima na Palić, na pripreme. Objašnjavao mi je kako je ceo dan van kuće, nema vremena ne samo za unuka Jakova, već ne viđa nikoga od svojih bliskih i dragih ljudi:

»Najpre smo ovaj naš odlazak na Svetsko prvenstvo shvatili kao veliko veselje, kao zadovoljstvo nacije, ali za mene je to od početka bila jedna ozbiljna obaveza. Kako se bliži prvenstvo, ona je sve veća. A od nas narod očekuje da u Nemačkoj nešto i uradimo. Ja zaista više nemam šta da pričam ni sa vašim kolegama, jer i moj se akumulator ispraznio. I pored svojih dobrih živaca, ne bih sve ovo tako dobro podnosio da nema oko mene tog sjajnog tima saradnika oko mene kao što su Goran Stevanović, Pera Pešić, Lemajić, Slaviša Aleksić, da nema ljudi koji pripadaju medicinskom osoblju i svih drugih koji mi pomažu da sve funkcioniše kako treba.
Sve više razmišljam kako je mene zapravo sve ovo snašlo, da nisam očekivao da će to ovako izgledati kada sam se prihvatio ovog posla. Čini mi se da nikada nije bilo toliko interesovanje za naš fudbal kao sada. Možda je tome doprinela situacija u kojoj se naša zemlja nalazi, jer kao da mnogi očekuju od našeg fudbala rehabilitaciju za sve loše što nas je snašlo poslednjih godina. I sad sam ja onaj točak koji treba sve to da izgura. Bio bih najsrećniji da naciji podarimo radost i obećavam i ovom prilikom da se boriti hoćemo, a da se predati nećemo.«

Zna Petko da će on najviše biti kriv ako plasman naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu ne bude »po želji naroda« i spreman je na sve šta ga čeka u slučaju eventualnog neuspeha. A za njega je neuspeh ako se ne kvalifikujemo za drugo kolo.

Kada se ponovo vratimo na njegov zavičaj i uspomenama, Petko ne skriva nežnost prema svojim roditeljima, majci Antici i ocu Božu. Kaže da postoji jedna pesma koju mnogo voli, ali ne zato što se njemu dopada, već zato što ju je volela njegova majka. To je melodija iz filma »Jedan dan života«.

I još dodaje:

»Postoje žene koje su oličenje majki, kao iz narodnih priča. Moja majka je bila upravo takva: nežna, brižna, dobra, plemenita i uz sve to veoma bogobojažljiva. Bila je istinska vernica i uvek se molila za sve nas. Meni se i danas dogodi da ponekad, pred spavanje, čujem njenu molitvu upućenu Bogu. Kao dete sam mislio da je tim svojim iskrenim obraćanjem Svevišnjem čuvala naše živote i naše zdravlje. Nisam ni danas daleko od te misli.«

Ilija Petković se najviše rastuži kada pomisli na sve što se događalo poslednjih deceniju i po u zemlji koje više nema:

»Posle lepog detinjstva i mladosti koje sam imao, nisam mogao ni da zamislim da će mi se dogoditi ono kroz šta smo prolazili poslednjih petanestak godina. Naročito mi je teško kad pomislim na sve ono što se zbivalo u mom Kninu. I što sam stariji, sve mi je teže zbog toga.«

Kao dobar domaćin, ova fudbalska legenda se ljuti i kada prolazi ulicama Beograda i vidi prljavštinu i shvata nemar sa kojim se žitelji glavnog grada odnose prema njemu. Stanuje sa suprugom Biljanom u strogom centru grada, u Kosovskoj ulici, šeta svog psa Hulia po okolnim parkovima, voli da nabavlja stvari za kuću, ali:

»Nesrećan sam kad svako jutro vidim da Kosovska ulica liči na vašarište jer se uveče iz zgrade Borbe distribuiraju novine, kad vidim da je park pun otpadaka, kad vidim koliko smo neodgovorni i koliko ne marimo za čistoću ulica kojima svakodnevno prolazimo. To me zaista ubija. Sve se bojim da ću početi da obijam pragove gradskih funkcionera i da im svako jutro sedim na kičmi dok se grad ne dovede u red. Jednom sam baš vama izjavio da bih od svih funkcija jedino želeo da budem gradonačelnik jer bih naterao građane da nešto i urade za svoj grad. Svake zime ja uzmem lopatu u ruke i sklanjam sneg ispred naše zgrade. Pa zar to nije normalna stvar?! Umesto da se u svakoj zgradi stanari organizuju i sklanjaju sve ispred svoje nje, mi stalno na nekog čekamo. Nažalost, Beograd je postao pretesan grad za ljude i automobile, više se najeo nego što treba.«

I još jedan dokaz planetarne slave koju je sagovornik Bazara-a obezbedio odlaskom naše reprezentacije na Svetsko prvenstvo. Selektor Ilija Petković dobio je poziv od slavnog Reala iz Madrida. Jednom je, 1973. godine, kao igrač potpisao pristupnicu za ovaj »Kraljevski klub«, ali nažalost nije igrao jer mu je po tadašnjim fudbalskim pravilima nedostajalo nekoliko meseci da bi dobio pravo da igra u inostranstvu. Šta će biti sada?

IN MEMORIAM: ILIJA PETKOVIĆ (1945-2020)

Zbogom, legendo: Preminuo Ilija Petković

Poslednji razgovor sa Petkom

Karadžić za Nova.rs: Teško mi je, Petko je bio izuzetan

FSS: Petković je ostavio neizbrisiv trag

Partizan se oprostio od Petkovića

Milošević: Petko – ljudska gromada i učitelj

Odlazak večitog romantičara našeg fudbala

Švajcarci se setili šampionskog trenera

Emotivan oproštaj: “Plavi” je znao Petka u dušu

Zvezda: Petko, ostala je velika praznina

Deki pamti Petkove reči: Mali, opusti se…

Fenomen Petković: Obožavao je svoj OFK, a čekao ga je Real

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram