U sandučetu sam juče zatekao dva pisma, upućena mojoj Miri i meni kao penzionerima, a mi smo, kako je tamo napisano, "temelj i snaga našeg društva i naroda".

Dok sam bio odsutan iz Srbije u našem kraju promenili poštonošu, jer znam da bi prethodni, zvezdarska poštarska legenda Perica Nikolić, prvo pozvonio i, kao kad stigne kakav plavi koverat, oprezno upitao „da l’ želite ovo odmah da primite“. U plavim kovertima nikad ništa dobro, opomene, pozivi, kazne, izvršenja… u ova dva bela nešto još gore, što, kako je napisao penzioner Goran Marković, „po sadržaju i stilu pripada pornografskoj literaturi i očigledno računa sa manjkom dostojanstva i samopoštovanja primaoca“.

Poznati filmski i pozorišni reditelj je javno odgovorio pošiljaocu, prekorevši ga što „građane ove zemlje smatra nebuloznom gomilom crva koja je spremna na svako poniženje ne bi li se dokopala nekog otpatka, bedne crkavice, milostinje koju im deli iz njihovog sopstvenog džepa“, čemu bih ja mogao da dodam samo podatak da su u one četiri godine kad smo sticali laskavo zvanje „temelj našeg društva“ mojoj Miri i meni od penzija oteli više od pet hiljada evra.

„Kakve god reforme bile, imajte u vidu, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da zadire. Bolje sa naše grbače da se uzima nego da se dira u prava penzionera”, rekao je potpisnik ovih pisama 10. marta 2014. godine na naprednjačkom predizbornom skupu u hali “Pionir”. Pošto ne verujem da je moj prijatelj Slaviša Lekić to izmislio da bi obogatio svoju nikad zabranjenu ali zato vazda nedostupnu knjigu „Svaka čast Vučiću“(„Statusteam“, Beograd, 2015), imam pravo i da sumnjam u sva obećanja iz ovog pisma sa zaglavljem iste te stranke, počev od „vaše penzije su svetinja i ostaće netaknute“.

Kao neko kome dve trećine porodice živi u inostranstvu, najmanje mogu da poverujem u slatkorečivo “doživećete to da se vaša deca i unuci vraćaju kući, da žive u Srbiji”, prvenstveno zbog toga što u istom pasusu stoji “to je moje obećanje”, „to je moj životni cilj“, plus „uveravam vas da neću stati“… Goran Marković je napisao da ovo „japaja“ pismo shvata kao „uvredu koju neće zaboraviti“, poručivši potpisniku „prevršio si meru“, a ja bih samo dodao: A da ti, majstore, malo oladiš, jer su svi moji pobegli baš zbog tvojih obećanja u poslednjih sedam godina!