Sve teže mi je da ubedim ljude koji me ne poznaju, jer mi čak i neki prijatelji ne veruju da skoro pet godina nisam ni video, ni čuo sve te likove koji od ranog jutra zagađaju ovdašnji medijski prostor, od predsednika svega ovoga, premijerke i kojekakavih ministara, preko tzv. opoziciono nastrojenih pametnjakovića, sve do samozvanih analitičara i „kolega“.

Jednostavno, ne gledam i ne slušam vesti, dnevnike, tri gosta u studiju, političke intervjue, pa čak ni predloge za utiske nedelje ili povode za komentare cenjenih satiričara… Sasvim mi je dovoljno što čitam novine i aktivno pratim društvene mreže, tako da na televiziji gledam samo filmove i fudbal, ali i tu strogo vodim računa da slučajno ne zakačim neku od predizbornih reklama tipa „šta ti radi mama, dok je tata u Nemačkoj“.

A baš nemački fudbal se posle više od dva meseca vratio na male ekrane. Istina bez navijača, za šta je Luis Enrike rekao da je „tužnije od plesa sa rođenom sestrom“, a ja sam posle pet utakmica Bundeslige odgledanih ovog vikenda pomislio da španski selektor ne bi tako olako uvredio sve sestre ovog sveta, samo da je znao koliko fudbal bez publike liči na – izbore u Srbiji.

Sve je na prvi pogled kako treba, teren, pravila, timovi, sudije, video nadzor, ali sve to ne može da sakrije činjenicu da se taj privid održava samo da bi se raspodelili bodovi i zauzela mesta za neka buduća takmičenja. Igra se isključivo za televiziju, sponzore i kladionice, pa se jasno vidi da nema ni zadovoljstva, ni neizvesnosti. Kad kamere slučajno približe nacrtane face na tribinama vidite iste na mnogo mesta poput video mitinga predsednika svega ovoga, maske nose samo nevažni likovi, favoriti koji nisu ni prekidali pripreme nemilice gaze autsajdere koji su mislili da će se sve odložiti…

Analogija ima još, ali ovdašnja priča mora da bude još otužnija, jer ma koliko se neki trudili da izigravaju protivnike, sve još otpočetka nije ni „ples sa rođenom sestrom“ nego igra sa samim sobom. A u toj igri se unapred zna i ko je pobednik i ko se jedini samozadovoljio!