U psihologiji postoji tip ljudskog ponašanja, definisan kao "naučena bespomoćnost" (learned helpessness), a označava ponašanje osoba koje su izvesno vreme bile izložene averzivnim uticajima, odnosno stimulacijama.

O tome je u aprilu ove godine, u vreme vanrednog stanja zbog pandemije korona virusa, moj prijatelj Voja Todorović objavio odličan tekst na Fejsbuku, podsetivši nas na eksperiment Martina Seligmana iz šezdesetih godina prošlog veka.

Ovaj čuveni američki psiholog zatvorio je dve grupe pasa u kaveze i davao im neprijatne stimulacije u vidu elektrošokova, s tim što je prvi kavez bio potpuno pokriven ovim elektrošokovima, a u drugom je postojao ugao van njihovog dometa. Druga grupa pasa je posle izvenog vremena otkrivala taj spasonosni prostor i u njemu pronalazila utočište.

Nakon ovoga, Seligman je spojio obe grupe pasa u jednu i stavio ih u novi, veći kavez, koji je takođe imao spasonosni kutak. Svi psi su se u početku haotično trčali po kavezu, ali, nakon izvesnog vremena pripadnici one grupe koja je ranije imala svoj spasonosni kutak, uspevala je da ga pronađe i u novom kavezu, dok su pripadnici grupe pasa koja nije imala spasonosnu mogućnost, ubrzo legali na pod i samo cvileli i trpeli maltretiranje.

Todorović je redovne konferencije za medije Kriznog štaba i varedna obraćanja naciji predsednika svega ovoga u tom periodu uporedio sa elektrošokovima, sračunatim da svima uteraju strah u kosti. Pošto se to nastavilo i u narednim mesecima, a svi su izgledi da neće skoro ni prestati, pokušavam da utvrdim da li su ljudi koji i dalje bezrezervno veruju i kunu se u „jedinog predsednika koji radi“ možda u boljem položaju od većine koja „samo cvili i trpi maltretiranje“. Da li su oni u tom obožavanju i nerazmišljanju pronašli svoj „spasonosni kutak“ ili ta „privilegija“ ipak pripada manjini koja još nešto „laje“ po društvenim mrežama i ono malo nezavisnih medija?!

Bilo kako bilo, „eksperiment“ je i dalje u toku i to više nije ni za žaoke satiričara, koji su naše „elektrošokove“ povezali sa neprestanim televizijskim averzijama na zdrav razum. Što bi rekao „Lale“ Bojičić: „Njegova minutaža meri se satima. Njegova pojavljivanja na malim ekranima više nisu TV serije, nego 24-časovni video nadzor“.

Ipak, naš predsednik upravlja nama, a daljinski upravlja predsednikom. Za razliku od Seligmanovih pasa, mi makar znamo kako se „gase“ elektrošokovi!