Posle skoro godinu dana prekjuče sam se u bašti poznatog dušanovačkog restorana “Stari bunar” družio sa mojim nekadašnjim pitomcem, kolegom i prijateljem Srđanom Dživdžanovićem (nekako su se tim redom menjale njegove uloge u mom životu).

Nekome sa strane možda ne bi izgledalo da smo baš prisni, malo zbog žustre rasprave, a nešto i zbog njegove navike da me zove “Gazda”. Traje to još od početka osamdesetih u “Omladinskim”, gde sam ja uređivao sportsku rubriku, pa je većina novinarskih naturščika prve rečenice objavila na tim stranicama…

“Uloga učitelja da otvori vrata, a ne da gura učenika kroz njih”, misao je čuvenog pijaniste i muzičkog pedagoga Artura Šnabela (1882-1951), pa sam često umeo da se pohvalim da su kroz ta moja vrata prošli mnogi ugledni novinari i urednici, da pomenem samo Slavišu Lekića, Miroslava Kosa, Zorana Pavića, Miodraga Pepića, Maricu Malešević danas Vuković…

„Loš je učenik koji ne nadmašuje učitelja“, govorio je Leonardo da Vinči, tako da zaista nisam od onih koji misle da će im pasti kruna s glave ako neko ima kritičko mišljenje o njihovom radu. Posebno cenim kad to čine oni koje sam svojevremeno učio ovom nezahvalnom poslu, baš kako je to prekjuče učinio “Dživ”:

“Gazda, pratim ovo što pišeš na nova.rs, vidim mnogima se to dopada, lajkuju, komentarišu… Ali, negde si izgubio sve one ljude, od članova tvoje porodice i komšija do prijatelja, kolega, konobara…Znaš li ti šta je nama značilo kad nas samo pomeneš, pa zovu i pitaju ‘ti li si taj’, koliko ljudi i danas nosi u novčaniku presavijeno parče novinskog papira sa nekom svojom uspomenom…”

Pokušao sam da se opravdam, kao drukčije je pisati za novine nego za portal, nova publika traži nove teme, danas je svima najvažnija politika tako da ni ne vidimo koliko nam se promenio život, slične trice i kučine…

A onda me je, kad sam se preksinoć vratio kući, sačekala poruka Mirine i moje nastarije ćerke Milene, koja je na jučerašnji dan, 13. avgusta 2013. godine, počela novi život u Australiji, zadnja pošta Melburn.

I podsećanje šta sam napisao dan ranije:

“Nisam, da budem iskren, do pre desetak dana ni znao da postoji kanadska rok pevačica Melani Fiona, sve dok nam naša ćerka Milena nije poslala njenu čuvenu pesmu ‘Ponedeljak ujutru’, iz koje sam već napamet naučio nekoliko stihova: ‘Da li si slušao današnje vesti, napuštam grad, odlazim, ovaj grad je previše mali za mene, vreme je, polazim… Moje srce će iskrvariti, ali svejedno, odlazim… Moram, cveće mora negde otići, jer ne može cvetati na prašnjavoj ulici… Imam dve karte, i san…’

Danas je taj ponedeljak, danas Mirina i moja najstarija ćerka Milena sa svojim ćerkama Tamarom i Anom polazi put Australije, da bi u Melburnu njih tri zajedno sa Mileninim mužem Kameronom Ridom napravile dom za svoje cveće. U današnjim vestima neće biti mesta za njihovu priču, jer sve ono što budemo čuli u današnjim vestima biće samo pogled na prašnjave ulice u kojima više ne stanuju snovi.”

Pa ti, Mrđenu, piši o predsedniku svega ovoga i kilavim Radovanima u opoziciji, tragaj po društvenim mrežama za zrncima mudrosti, pravi se pametan… Što bi rek’o pisac jednog od uspelijih beogradskih grafita, ne znam da li još stoji kod ulaza u poznati zvezdarski restoran “Korčagin”: “Život je ono što prolazi, dok mi radimo nešto drugo!”