Nakon četiri dana potpune zabrane kretanja, stariji od 65 godina dobili su svoja tri sata da udahnu, prošetaju i kupe potrebne namirnice. Nekima je prioritet bila nabavka, a neki su samo poželeli da "kupe" malo vazduha i slobode.
Potreba za slobodom, makar ona bila i oročena od 4 do 7 ujutro, stvorila je redove ispred prodavnica koje su vrata, mimo radnog vremena, otvorile samo za one najstarije.
Sat vremena pre zvaničnog kraja policijskog časa, još nije čestito ni svanulo, a beogradski penzioneri su već bili uveliko budni.
Istina je i da penzionerima nije strano rano ustajanje, ali ovoga puta je rano buđenje značilo i ugrabiti malo slobode, izaći iz svoja četiri zida. Ko ima više od 65, a jutros se uspavao, moraće da sačeka nedelju dana do sledeće prilike da legalno izađe napolje, bez rizika da ima problema sa policijom.
Ustaničkom, na putu do jednog od Maksija koji je na spisku dežurnih prodavnica srećemo penzionere sa kesama, one koji su već obavili kupovinu.
„Uspela sam neko povrće da nabavim. Sama sam, sin zbog policijskog časa ne može da stigne i da mi donese sve što treba. Teško je i kada nemaš sa kim da popričaš“, objašnjava Gordana.
Ispred Maksija na Konjarniku red od stotinak ljudi. Kažu, čeka se oko sat vremena.
Neki su pomirljivi i strpljivi, neki se bune i žale na „padobrance“ koji pokušavaju da stignu preko reda: „Eno je, ona sa crvenim kolicima“, pokazuje nam jedna od penzionerki.
Neki su ljuti, osećaju se poniženo.
„Hvala mu na ovom poniženju. Neću uspeti da stignem na red“, odustaje i izlazi iz reda ozlojeđena baka od 87 godina.
Jedan od naših sagovornika, žali se i na jutarnju hladnoću, ponavlja da nije lako i da „ovo nije rešenje“.
„Ovde ima preko sto ljudi, brojali smo malopre. Mora da može da se nađe neko bolje rešenje, da ne budemo izloženi baš ovakvim poroblemima. Meni je 80 godina. Podnećemo mi penzineri i ovo, ali nije lako. Možda je rešenje da bude više prodajnih mesta. Ni apoteke ne rade, od Dušanovca tri-četiri apoteke, ni privatne ni državne, ne radi nijedna, a rekli su radiće“, požalio nam se.
Deka koji je u 4 jutros ustao i sa Dušanovca krenuo put Ustaničke kaže nam da mu je policajac koji vodi računa o redu i tome da u radnji ne bude više ljudi nego što je dozvoljeno rekao da Maksi neće primati penzionere duže od 7, pa ko ne stigne vratiće se praznih ruku.
„Nije lako u izolaciji, ali čitam knjige i tako prolazi vreme. Navikao sam da šetam“, priča nam gospodin koji uredno nosi i masku da ne bi, kako kaže, zarazio svoju suprugu koja je već bolesna. Zbog nošenja maske zamagljene su mu naučare, ali zaštita je važnija.
Priča nam kako ga zdravlje, inače, dobro služi, pa u redovnim okolnostima ume da gradskim prevozom obilazi najrazličitije delove grada.
Neki od penzionera nam se žale i da neće uspeti da nabave šve što im treba, čak i ako stignu na red pre zatvaranja, da li će naći ono što im treba ili je sve već prodato.
„Ispred Lidla je još gore, ima bar 200 duša“, dobacuje jedna od baki iz reda.
Neki imaju i konkretne predloge.
„Teška je ta izolacija. Ne bi bilo loše, ako može da se dozvoli da penzioneri mogu da prošeteju svakog radnog dana od 6 do 7 ujutro. Da prođu svojim krajem, nekim parkom i da se malo relaksiraju, bilo bi puno lakše. Zbog zdravlja, ovako će neko da dobije atrofiju mišića“, zabrinut je.
Nekima, pored izolacije, problem predstavlja i šta kupiti, čime se snabdeti od nevelike penzije.
„Ljudi sa malim primanjima imaju konkretne spiskove, moraju tačno da znaju šta im treba – kupe i izađu“, objašnjava naš sagovornik koji ima više od 65 godina, ali priznaje da ponekad krši zabranu kretanja tako što ode da baci đubre ili kupi cigare.
„Imam opasno bolesnu ženu, pa mnogo toga moram da obavim sam. Ipak, moramo da shvatimo da ovo nije igračka, mora da se stane“, poručuje.
Sto ljudi u redu, sto životnih priča.
„Velika je muka. Brat mi ima alchajmera, nemam gde da ga smestim. Moram da izađem sama da kupujem, za njega nemam pelene i nikakva osnovna sredstva. Eto, to je to, šta da vam kažem“, iskrena je jedna od onih kojima život zadaje probleme i u redovnim okolnostima, nije joj potrebna korona.
Mnogima se promenila životna rutina i to im teško pada.
„Stalno smo zatvoreni, a ja sam navikla da svako jutro odem da kupim barem hleb. Uveče, ako je lepo vreme, izađem da malo prošetam. Teško pada izolacija, ali ako se mora, mora se“, sokoli i ohrabruje jedna od onih koja, čini se, shvata ozbiljnost situacije.
Pratite nas i na društvenim mrežama: