U bivšoj upravnoj zgradi Poljoprivrednog preduzeća “29. novembar”, na desetak kilometara od Kikinde, nalazi se prihvatni centar za migrante, predviđen za 200 osoba, u kom trenutno boravi trostruko više ljudi. Ograđeni metalnom ogradom, pod ključem i prismotrom pripadnika vojske, njima policijski čas već nedeljama traje 24 sata.

„No corona, no corona!“ bilo je prvo što je desetak migranata u glas vikalo, pritrčavajući metalnoj ogradi koja ih deli od spoljnog sveta.

Tvrde da su, uprkos tome što je poslednja grupa stigla u kamp pre svega nedelju dana, svi zdravi. Za to ipak nemaju nikakvu garanciju jer ih po dolasku u Srbiju, u koju je većina ušla ilegalnim putevima, niko nije pregledao.

U kampu im je dostupna medicinska pomoć po potrebi, a i među njima, kako kažu, ima lekara. Većina ih dolazi iz Avganistana, Sirije, Bangladeša, ali i iz Tunisa i Maroka. Destinacije su im Francuska, Italija i Nemačka, ali su zbog korone „zaglavljeni“ u Srbiji.

Mada je ovaj migracioni kamp svrstan u jedne od najhumanijih prihvatnih centara, zbog pandemije kapaciteti su prebukirani, a uslovi za boravak sve teži.

„Po sobama nas ima 10, 15 …  Mnogi spavaju na podu jer nemamo gde. Trudimo se da vodimo računa o higijeni, ali nas je puno, ne stignu svi na red, a i voda vam je ovde loša, žuta, ni veš ne možemo da operemo“, priča za Nova.rs mladić iz Maroka, pokazujući na stotine komada garderobe koji vise preko zaštitne ograde kampa.

On tvrdi da ih u kampu ima skoro hiljadu i da je prebukiranost postala veliki problem. U Srbiju je stigao sa sestrom, koja je smeštena u odvojenom, ženskom delu kampa gde, kako tvrdi, ima još oko dvesta žena i devojčica. Više od korone, migrante muči zatvaranje granica i što ne znaju kada će moći da nastave dalje. Svaki novi pridošlica na kapiju kroz koju razgovaramo dolazi sa pitanjem: „Znate li kada će nas pustiti? „.

Iako dobro informisani zahvaljujući internetu, vest da će ovakva situacija i blokada verovatno potrajati bar još mesec dana ih vidno razočarava.

Deo njih, čije su porodice uspele da se domognu evropskih zemalja gde bi trebalo da im se pridruže, su dodatno zabrinuti.

„Majka i sestra su mi u Italiji. Stalno pratim šta se tamo dešava i jako se plašim za obe, jer su i one tamo u kampu, a sada je ovakva situacija. Bilo bi mi lakše da smo zajedno, tamo nemaju nikog da im pomogne, a ljudi umiru“ priča mladić od 23 godina, pokazujući na svoja bosa stopala.

Pored izolacije i nedostatak kontakta sa svetom „van” ograde, ovim ljudima najviše nedostaje mogućnost kretanja. Kažu da bi im puno značilo kada bi mogli da odu barem do prodavnice.

„Nemamo puno novca, ali bi nam značilo kada bi nam dopustili da kupimo cigarete i neku solidniju hranu. Shvatamo da su sad svi uplašeni, ali mogli bi da nam obezbede neku pokretnu prodavnicu u kampu“ kaže Imar iz Bangladeša, izvlačeći iz džepa poprilično prljavu zaštitnu masku i stavljajući je na lice.

Kako kaže, tu je već 24 dana i, pored slobode kretanja mu najviše nedostaju cigarete. Do nedavno je jedan od njih obavljao nabavku u obližnjoj Banatskoj Topoli za sve, ali im je sada i ta mogućnost ukinuta. Zadnjih dana se, kako kažu u kampu već pojavilo „crno tržište“.

„Znam da kutija cigara u Srbiji košta 300 dinara, a ovde mi je sada prodaju za 1.000 dinara“ ogorčeno dobacuje jedan mladić.

Uprkos molbi da nam kažu ko im preprodaje cigarete po tri puta skupljoj ceni, to nisu želeli da otkriju. Imar je na to samo proturio ruku kroz metalne rešetke ograde, označavajući da se kroz nju svašta može provući, a kamoli kutija cigareta.

„Dok imaš para, sve može“, zaključuje Imar, a na pitanje da li je tako nabavio i zaštitnu masku, trenutno najdeficitiraniju robu u Srbiji, je samo odmahnu glavom i vratio je u džep.