Otkad je krenulo vanredno stanje, teško je i onom koji se razboleo, bori se za život, i onom koji je izgubio posao, i onom ko ne viđa porodicu nedeljama. Ipak, među svima nama izdvajaju se medicinski radnici. Tamara Božić, glavna sestra Kliničko-bolničkog centra "Dragiša Mišović" u Beogradu, ispričala je za Nova.rs koliko dugo medicinsko osoblje zbog zaštitinih odela ne može da pije vodu, zašto ne idu kućama i gde spavaju.
Znamo da lekarima i sestrama i inače nije lako, ali sada su pred mnogo većim izazovima. Osim što daju sve da spasu obolele od koronavirusa, velika muka su im zaštitna odela koja moraju da nose. Jasno je da su ona obavezna, da čuvaju glavu, ali…
„U zaštitnoj opremi je jako teško izdržati više od nekoliko sati. Kada medicinsko osoblje obuče ta odela i uđe u jedinicu intenzivnog lečenja, oni ne piju vodu, ne hrane se. Mi smo svi živi ljudi, pod pritiskom, radimo izuzetno zahtevan posao. Ali prosto rečeno, ljudi su žedni. Sve to jeste naš posao, ali osoblje sebe dovodi do iznemoglosti. Zamislite, ne uzeti čašu vode četiri, šest ili osam sati. Teško je, koliko god da čovek na radno mesto dođe spreman.“
Zapitali smo se onda stižu li uopšte da odu do svoje kuće, kako izgleda jedan njihov dan.
„Moj rad se razlikuje od medicinskih setsra koje rade na odeljenjima. Moj dan nema radno vreme s obzirom na to da sam ja deo uprave. Ovde smo skoro 24 sata. Uspeh je ako odemo kući na dva sata da se presvučemo. Ako je tad, na primer, policijski čas, nas ne zaustavljaju. Ipak, nezgodan nam je put do kuće, pa gledamo da uglavnom budemo ovde. Medicinske sestre koje žive izvan Beograda i ne idu kući. Njima smo lepo opremili jedno odeljenje gde mogu da se odmore, gde su im obezbeđenu hrana i kupatilo, da mogu da se istuširaju, tako da većina sestara i ne ide svojim kućama, nego u smenama kada ne rade borave u tom odeljenju.“
Pročitajte još:
Onda možemo samo da zamislimo šta sve ti ljudi nose na plećima. I možda, gore od fizičkog umora, koliko su psihički iscrpljeni.
„Mi jedni druge tešimo. Mi ne možemo ni da se dodirnemo, možete da zamislite kako je, ali nekako, smo svi zajedno. Mene kao glavnu sestru drže sve moje sestre jer zamislite da mi u pogledu vide nemir ili nešto slično…One meni daju snagu, ja sebe držim zbog njih“, priča nam Tamara.
Zbog svega ovoga ne čudi što i Tamari i njenim kolegama teško pada što narod neretko nema razumevanja, ne uviđa uvek šta oni čine da bi pomogli drugima. Stoga svi treba da dobro razumemo njene reči.
„Poručujemo svima da ostanu u svojim kućama. Možda ne veruju u virus, pretpostavljam da ne znaju kakvo je stanje u bolnicama jer bilo bi nehumano da po medijima idu slike ljudi na respiratorima, ali narod očigledno još nije svestan u kakvoj se situaciji nalazimo kao zemlja. Došli smo do toga da mere moraju da budu rigorozne jer mi ovde više ne možemo da se izborimo sa ljudima koji napolju šetaju. Bukvalno se zdravstvo bori sa ljudima koji su na ulicama. Ne izlazim mnogo odavde, ali čula sam i da neki roštiljaju, a to ima poražavajući efekat. Taj produžen broj kontakata znači duži broj nedelja u kojima ćemo mi biti na svojim radnim mestima non-stop.“
