Podeli:
Foto:msplatforma.org.rs

Podelila bih svoju priču, iz kog razloga - ne znam ni sama, ali valjda osobe sa multiplom sklerozom jedino mogu da razumeju.

Dijagnozu sam zvanično dobila 2014. – sa 27 godina. Prvi simptom sam imala u avgustu 2013. – optički neuritis. Sve se to brzo odigralo, valjda sam imala sreće. Par dana pošto mi se vid zamutio već sam bila na pulsnoj terapiji i pretragama, doktor je sumnjao na multipla sklerozu, čekao se samo likvor, tada nešto dugo, sigurno par meseci.

Nikada do tada nisam čula za tu dijagnozu i naravno izgugla sam i nisam verovala, bila sam sigurna da me to neće snaći, nisam plakala, nisam očajavala. Verovala sam doktoru Žarku da se sa tim živi normalno godinama, i bilo je tako, skoro 2 godine imala sam samo trnjenje prstiju na rukama i neuritis koji se nikada nije povukao.

I onda 2015. godina. Užasna i stresna od prvog dana, mlađa sestra na dan Nove godine ima vrtoglavice, ne može da hoda, odlazi kod lekara i šalju je na URL, kažu otkačio joj se kliker u glavi, smešno. I vrti se sve nekako oko toga, onda joj trne ruka, boli je kičma i od neurologa dobija lekove za uklještenje nekog živca, ali ništa ne pomaže. A ona sve lošije. I završi u Gradskoj bolnici na istraživanjima, a ja gledajući sve to molim Boga da nije MS, samo da nije to, ne tako naglo.

Ipak je bila MS, preko 80 lezija na magnetu i one trake, i u serumu i u likvoru. Pulsna je malo pomogla i počela je da hoda, ali ne zadugo i tako cele 2015. po bolnicama, 2016. – isto tako. Više je bila u krevetu nego na nogama. I onda je krenulo sve nizbrdo, posebno kod nje. Ja sam tek bila počela da osećam probleme sa hodom, ali posle pulsne bilo je bolje, a moja Kristina postaje biljka, taj život i te muke sa 23 godine, nikom da ne poželis. Skrivena želja je da umre i da se spasi, jedina njena sreća u toj nesreći je što možda i nije bila svesna svega, što nije znala šta je snašlo. U leto 2017. opet imam problema sa hodom, ali to je ništa sa Kristininim mukama, non – stop je u bolovima, ne može ni da guta, opet bolnica i hranjenje na slamčicu.

I znala sam, sledeći put kad se desi pogoršanje to je to, neće izdržati. I tako je i bilo u oktobru. Umrla je kod kuće, pred mamom i sestrom – najteži oblik MS. A ja ciguljam, sećam se nje i njenog osmeha, koji je bio najlepši na svetu. Uvek vesela i sve može. Od 2018. do danas imala sam 3 relapsa. Dobila sam Rebif 44 u oktobru i ovo mi je drugi otkad njega koristim. Znači da ne deluje i trenutno sam na plazmaferezi, jer pulsna nije pomogla. Kažu dobiću novi lek, stavili su me na listu, a do tada nastavljam sa Rebifom, iako nema svrhe. Trenutno prelazim 150m, ali ne dam se. Radim i nadam se. Jedino nada ostaje.

Izvor: msplatforma.org.rs, piše: Todorić Dragana

Komentari

Vaš komentar