Podeli:
Foto: printscreen TV9

"Novim merama privatni sektor ostaje 'pastorče' države, a posebno su ugroženi radnici koji će ostati bez zarada i posla. Najzaštićeniji su zaposleni u javnim službama i u javnim preduzećima. Država je njihov poslodavac ili osnivač, a oni su važni za opstanak političkih elita na vlasti", kaže za Nova.rs dr Nada Novaković, sociolog, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka.

Sa dr Novaković smo razgovarali povodom nevolja koje čekaju privatni sektor u Srbiji, kao posledica skoro potpunog zatvaranja zemlje zbog koronavirusa.

Kao što je Nova.rs već pisala, otkazi su već počeli u privatnom sektoru, dok je država obećala da u javnom sektoru otpuštanja biti neće.

Na ovaj način su se – kao i mnogo puta do sada – privatne kompanije našle u mnogo lošijem položaju od onih koje su u vlasništvu države: po pitanju umanjenja plate radnika, mogućeg otkaza, prava na ostanak kod kuće zbog deteta mlađeg od 12 godina…

“Zapošljavanje u javnom sektoru još uvek je privilegija. Posao je sigurniji, zarade veće i izvesnije, sigurno socijalno i penzijsko osiguranje, verovatno bezbedniji uslovi rada i napredovanja, manje intenzivan posao nego kod privatnika, plaćeno bolovanje i godišnji odmori, veće šanse za podizanje i otplatu kredita i slično”, kaže dr Nada Novaković.

Kako je to u Danskoj

Dr Novaković podseća da je u Danskoj, u kojoj je gotovo najbolji obrazovni sistem, a država bogata i izdašna prema građanima, sa relativno malim nejednakostima i društvenim sukobima, postignut socijani konsenzus: Vlada, sindikati i udruženja poslodavaca su odlučili da se zaposlenima u privatnom sektoru nadoknadi 3/4 zarade, ostatak plaća poslodavac a zaposleni na odmoru koristi određen broj plaćenih i neplaćenih dana.

Tamo gde je država poslodavac, kao u obrazovanju, sav trošak plaća država, a poslodavci su se obavezali da neće zbog poslovnih problema otpuštati radnike.

“Kod nas je država najveći poslodavac (i vlasnik), ali i faktor koji najbitnije utiče na radno i ostalo zakonodavstvo. Osnov legitimiteta političke elite na vlasti tokom tranzicije društva nisu zalaganje, poštenje, znanje, rad i radništvo, već kapital i profit i sve što uz to ide. Tom cilju služi i zakonodavstvo, uz napomenu da, što je vlast pod većim pritiskom spoljnih faktora (kreditora, na primer), to su i njeni zakoni i odluke više podložne tome i idu u korist krupnog i srednjeg domaćeg i svetskog kapitala”, kaže dr Nada Novaković.

Nova.rs: Kakve je mere država trebalo da preduzme kako ne bi došlo do velike razlike u tretmanu zaposlenih prema kriterijumu vrste poslodavca – da li radi za državu ili za privatnika?

Nada Novaković: Država je postojećim merama samo nastavila politiku favorizovanja zaposlenih u javnom sektoru. Novom krizom samo su u prvi plan izbili zaposleni u zdravstvu i prosveti, kojima se povećavaju zarade. Prvi će se naći prvi na listi najopterećenijih i najugroženijih zaposlenih. Drugi će odlaskom kući dobiti nove obaveze oko nastave, ali imati i mir, jer su im zarade sigurne.

Pre toga je tekla i kampanja za zapošljavanje više hiljada zdravstvenih i prosvetnih radnika, posebno onih na povremene ugovore o radu. Ukratko, jedan sektor nezadovoljstva se na ovaj način sanira. Dok traje kriza ne gubi se posao.

U privatnom sektoru sasvim je drugačija situacija. Tamo je odavno velika konkurencija zaposlenih, začinjena radom na crno i na rad preko agencija za posredovanje. Zarade su konstantno niže nego u javnom sektoru, neizvesne, a posao se lako gubi. Sada je prilika da privatnici masovno otpuštaju radnike, pod izgovorom krize.

Ako se apeluje na solidarnost, a ona nije samo pojedinačna i lična, onda je trebalo ista mera da se primeni i na privatni sektor. Ako poslodavci traže, a posebno inostrani, rasterećenje zarada od poreza, onda bi imalo smisla da i sindikati traže da to ne ide na račun zarada i otpuštanja radnika. Za sad se razjedinjeni sindikati o tome ne oglašavaju. Uostalom, u privatnom sektoru gotovo da i nema sindikata.

Nova.rs: Ko će pretrpeti najveće štete?

Ekonomska i zdravstvena kriza naglo i snažno pogađa više sektora privređivanja (turizam, ugostiteljstvo, trgovinu, saobraćaj…). Prva šteta koja nastupa u njima jeste otpuštanje viška radnika.

Posao će najpre izgubiti zaposleni u sivoj ekonomiji i kod privatnika, posebno oni koji nisu prijavljeni i povremeno su angažovani. Njihova beda i siromaštvo će se na taj način uvećati. Bez posla će masovno ostajati i radnici u pogođenim sektorima, a to su skoro svi, koji gube tržište, moraju se prilagoditi novim prilikama i za koje država mnogo ne mari.

Država će verovatno zaštititi velika preduzeća, u državnoj ili privatnoj svojini. Sitna i srednja će naglo propadati. Vredi pomenuti da su srednja i mala preduzeća (sa 10-50 zaposlenih) najbrojnija u Srbiji (od svih registrovanih ona čine 90 odsto). Njih će kombinovana ekonomska i zdravstvena kriza uništiti, osim ako im vlasnici nisu važni za vlast.

Solidarnost sa zaposlenima u javnom sektoru je trenutno maksimalna, ako se u to ubraja zadržavanje radnih mesta, potpuna materijalna naknada za rad van preduzeća i ustanova, mogućnost da se ne koristi za vreme odsustva ni bolovanje, godišnji odmor ili neplaćeno odsustvo. Samo je mali broj poslova koji se mogu stvarno obavljati na daljinu, od kuće i “elektronski”. To obavljaju najobrazovaniji kadrovi, u kojima zemlja oskudeva.

Sa druge strane, za sada se zna da su sredstva za pomoć najugroženijima nedovoljna, a kampanja oko volontiranja i druge akcije su samo kap u moru za ublažavanje postojeće krize.

Šta će biti sa poslovima koji moraju da se obavljaju u fabrikama i prodavnicama?

Gazde će sigurno smanjiti broj zaposlenih. Mnogi se i do sada ponašaju da ih ne prijavljuju na socijalno i zdravstveno. Čim ne rade oni nemaju ni plaćeno bolovanje niti zaradu. Nije to praksa samo u privredi nego i u nekim elitnim privatnim školalama. Oni koji sad odu na “krizni odmor” imaju male šanse da se vrate na ranije radno mesto i da uopšte mogu da zarađuju za život.

Sigurno se neće odustati od politike favorizovanja stranih investitora. U tim preduzećima stradaće većina najslabije plaćenih i povremeno angažovanih radnika. Nije isključeno dalje oslobađanje od poreza, rasterećenje preduzetnika od fiskalnih nameta, ali na račun države, radnika i stanovništva.

Solidarnost, klasna i politička, između krupnih kapitalista i vladajućih elita ni u najvećim krizama nikada nije nestala. Štaviše, njihovi interesi su slični, “stopljeni”, nasuprot interesima većine najamnih radnika i srednjih slojeva.

Postoji li neko ko će iz krize da izađe netaknut?

Bankarski sistem se do sada pokazao najvitalniji, najmoćniji u zaštiti svojih interesa, bez obzira kolika je njegova uloga u nastajanju globalnih ekonomskih kriza. U Srbiji i regionu preko 90 odsto bankarskog sektora je u vlasništvu stranaca. Oni će kao i do sada za sebe pribaviti najviše pomoći za spasavanje i dodatno pogoršati uslove poslovanja nakon prolaska aktuelne epidemije.

Vlast sigurno neće, ne može da se odupre zahtevima centrala i država odakle su došle te banke, pa će ih sigurno na svaki način pomoći.

Ne treba zaboraviti bliskost najvećih kapitalista, domaćih i stranih, sa vlastima. Ona je manje ili više prikrivena u vremenu političkih izbora, ali je sigurno ogoljena kada se opraštaju dugovi i porezi tih kapitalista, a na račun većine građana. Svega toga ima i sad, ali ne samo kod nas.

Materijalnu i drugu pomoć će najverovatnije dobiti krupni strani investitori, koje država na sve načine privlači i zadržava ovde. Ovo je prilika da se njihove povlastice uvećaju, ali i profiti. Posledica će biti rast nejednakosti u uslovima poslovanja i opstanka domaćih i stranih preduzetnika, velikih i srednjih i malih preduzeća.