Izjava zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića, o preimenovanju više beogradskih ulica koje nose naziv po jugoslovenskim toponimima - imenima gradova i geografskih pojmova iz republika bivše SFRJ, pokrenula je burnu diskusiju u javnosti i na društvenim mrežama. Dok većina smatra da se i iza ovoga krije još jedan pokušaj napada režima na identitet "neposlušnog" grada, drugi pak smatraju da mnoga naša značajna imena nisu dobila ulična obeležja, ali da, sa druge strane, postoje brojne lokacije u gradu i nova naselja, među kojima je i "Beograd na vodi", a koja bi mogla da ponesu ta imena. Iako je i sam izneo nekoliko predloga novih naziva, Vesić se nije izjašnjavao kojim bi se kriterijumima vodio Grad prilikom imenovanja ulica, što je izazvalo dodatni nemir i sumnju Beograđana, da će i o ovom pitanju, kao i o svemu, odlučivati jedan čovek.
Iako je Beograd davno poneo titulu evropske prestonice koja je u svojoj dugoj istoriji bila najviše bombardovana, spaljivana i rušena do temelja, ali i ponovo podizana iz pepela, brojni istoričari smatraju da je neprocenjiva šteta, koju je iznova trpeo svim tim ratnim i neprijateljskim razaranjima i dalje neuporediva sa onom koju i dan danas, sistemski i svakodnevno, trpi od sopstvenih građana, odnosno onih koji njime upravljaju.
U XX veku, unutrašnji rušilački naboji su u Beogradu bili najizraženiji, jer je svaka novoizabrana vlast, mahom lišena građanskog vaspitanja i osećaja za tradiciju i kulturu, imala izrazitu potrebu da u mapi postojanja ucrta samo sebe, a sve ostalo izbriše i zatre. Većina je to tada radila prećutno, a s početka 2000. izgledalo je da više nikada ovaj grad neće doći u situaciju da bira između, na primer, Žarka Zrenjanina ili Vojvode Šupljikca. Međutim, aktuelni režim rešio je da se u jeku epidemije koronavirusa i u pauzama nabavke naoružanja, konačno obračuna sa Hrvatskom, Zenicom, Sarajevom, Zadrom, Mostarom….
Kultura, tradicija, nasleđe i uopšte celokupan identitet Beograda se već punih osam godina suočava sa dosad najvećom “elementarnom nepogodom”, koja se u naletima i pod dirigentskom palicom zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, obrušava nekontrolisano i preti da trajno i nepovratno uništi njegov lični opis. Na meti “nepogode” našlo se sve: od drveća i travnjaka, do stilskih starih zgrada i kuća, mostova, grobova, pa čak i srednjovekovna tvrđava i uopšte – istorija, kultura, tradicija, estetika, etika…
Beskrupulozno otimanje identiteta Beogradu, građani su s pravom videli i u poslednjem Vesićevim projektu o promeni naziva ulica, o čemu, ako ništa drugo, bar ne bi trebalo da se spominje, a kamoli polemiše u jeku epidemije kronavirusa. Kao što je čitava javnost već navikla, Vesić je i za ovaj predlog izneo pojašnjenje i obrazloženje, koje je bilo je u najmanju ruku tragikomično.
“Imenima ulica ili spomenicima glavni grad predstavlja čitavu državu. Zato danas u Beogradu veliki broj ulica nosi imena po geografskim pojmovima iz republika bivše Jugoslavije. Nije normalno da mi u Beogradu imamo Hrvatsku, Zagorsku, Zagrebačku ili Zadarsku ulicu”, izjavio je Vesić, kome je pak normalno, da recimo zamenik gradonačelnika Beograda bude – iz Kruševca.
Ono što je Vesiću normalno, srećom, većini Beograđana nije, pa su tako mnogi ocenili da recimo na pomen Sarajevske ulice ni na kraj pameti nemaju Sarajevo i BIH, već jednu od glavnih žila kucavica u prestonici, čiji bi novi naziv možda mogao da bude prihvaćen za pola veka.
Pitanje koje se istovremeno nametnulo bilo je u vezi sa kriterijumima na osnovu kojih će se dodeljivati novi nazivi. Iako u Skupštini Grada postoji posebna komisija koja se ovim bavi, postavlja se pitanje ko će biti taj koji će pred njih iznositi eventualne predloge.
Strah je dodatno opravdan zbog činjenice da ovo nije prvi put da se na Vesićevoj meti nalaze imena ulica. Tako je među prvim njegovim projektima, bila upravo preimenovanje Ohridske u Ulicu Brane Crnčevića na Vračaru.
Na ovaj način, kako je tada zvanično saopšteno, SNS je hteo da se oduži svom političkom drugu i jednom od tvoraca stranke, dok je nezvanična “gradska priča” bila da je ovim činom vlast želela da pošalje jasnu poruku i kazni Vračarce, u čiju skupštinu opštine te godine nije ušla.
O preimnovanju Zadarske ulice, Vesić je govorio još špre više od godinu dana, a pored identičnog opravdanja o jugoslovenskom toponimu, Vesić je naveo da je naposletku bio nadahnut komentarom predsednika. On je kazao da je predsednik, nakon što je odgledao TV seriju “Koreni”, rađenu po romanu Dobrice Ćosića, prokomentarisao kako je strašno što takav pisac, pa u jednom treutku i predsednik države, nema svoju ulicu u Beogradu.
Komentar predsednika je razumljivo bio jači od pomisli, ali i osećaja, da se Zadarska ulica nalazi u najstarijem delu Beograda i da sa Kosančićevim vencem predstavlja celinu zaštićenu zakonom. Imajući ova dva slučaja u vidu, utisak da će upravo predsednik republike biti i novoizabrani kum beogradskih ulica, sasvim je opravdan.
Sa druge strane, na društvenim mrežama nisu izostajali ni komentari da je pitanje naziva ulica s predumišljajem pokrenuto uoči prolsave “Oluje” u Hrvatskoj, kao i da vlast na ovaj način pokušava da uzvarti brisanjem hrvatskih toponima i usput se dodvori glasačkom telu – na prepoznatljivom nacionalističkom nivou.
Pritom zaboravljajući, da su u svim tim mestima, vekovima unazad živeli Srbi koji njihove nazive ne osećaju kao hrvatske toponime.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare