Bolno ispražnjeni i osakaćeni Trga Republike, spomenik Stefanu Nemanji kao retrogradni spomenik idolopoklonstva, Stari grad unakažen šoping centrom. Ovako Irina Subotić, jedna od najistaknutijih i najuglednijih istoričarki umetnosti na ovim prostorima, ocenjuje za Nova.rs izgradnju u glavnom gradu. Ona upozorava da se Beograd se svesno narušava s namerom da se grad suštinski promeni i ostave tragovi samo onoga što obeležava sadašnju vladavinu.

Dugogodišnja profesorka i predsednica organizacije Evropa Nostra Srbija, koja je decenijama bila kustos Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, analizira kako se trenutno gradi po Beogradu, ali i Srbiji.

Privodi se kraju rekonstrukcija Savskog trga i Stare železničke stanice. Najavljeno je i postavljanje spomenika Stefanu Nemanji, kao i rekonstrukcija zgrade Stare pošte. Kako ocenjujete taj projekat, da li je urađen u skladu sa zahtevima struke i da li se vodilo računa da se očuva autentičnost tog prostora i tih građevina?

Nezahvalno je govoriti o opštem utisku dok su radovi u toku, ali već i na osnovu malo podataka koje smo u javnosti dobijali o budućem izgledu Savskog trga, moglo se videti – a na to ukazuje i sadašnji, završni trenutak izgradnje – da je to još jedna kolosalna promena našeg grada u cilju proširenja zone tzv. Beograda na vodi i u tu svrhu boljeg protoka saobraćaja – u šta saobraćajni stručnjaci apsolutno sumnjaju. Posle bolno ispražnjenog i osakaćenog Trga Republike, dobijamo još jedan ogroman prostor čiju su osnovnu ideju trga dali španski arhitekti, specijalizovani za izgradnju stadiona a verovatno i arena za borbu s bikovima.

Narušena je još jedna ambijentalna celina grada, primerena staroj Železničkoj stanici. Tu je i novi faraonski spomenik Stefanu Nemanji – zna se da je za njega zaslužan vrh vlasti i ruski skulptor, poznat po brojnim kipovima, uključujući i Putinove. Svedoci smo kako je nesrećno radio žiri za izbor autora spomenika i ko je sve bio u tom žiriju! Korunovićeva markantna zgrada pošte će ostati unakažena poratnim, socrealističkim intervencijama, bez volje da joj se vrati originalni izgled, što sve civilizovane sredine nastoje da urade. Tako je centar Varšave posle Drugog svetskog rata potpuno rekonstruisan, a mi ne možemo jednom važnom zdanju da vratimo autentičan izgled. Uništena su raskošna stabla – postavljena manja. Beogradski ambijenti se svesno narušavaju s namerom da se grad suštinski promeni i ostave tragovi samo onoga što obeležava sadašnju vladavinu. Gde je tu mesto struci? Ko uopšte pita stručnjake? Da li postoji Urbanistički zavod grada Beograda i zavodi za zaštitu spomenika?

Kako su najavili gradski čelnici, predviđeno je da Glavna železnička stanica bude pretvorena u muzej. Da li je, prema Vašoj oceni, to dobra ideja? O čemu je neophodno voditi računa kada se jedna takva zgrada pretvara u muzej? 

Glavna železnička stanica je važan spomenik kulture, jedan od najvrednijih dokaza ranih nastojanja da Beograd brzo postane evropski grad. Srećni smo što je sačuvana u celini, a predlog da u njoj bude smešten muzej je odličan. Jedino se ne zna (u javnosti) čemu će muzej biti namenjen. Opet ideje dolaze s vrha, objavljene u medijima, da tu treba da bude neka nova muzejska ustanova, posvećena našem srednjem veku, Nemanjićima ili sličnom. Bez kolekcija? Ali, u suštini, bilo bi sjajno da tu bude Istorijski muzej Srbije: dičimo se našom burnom, bogatom istorijom, a značajne muzejske zbirka tavore u podrumima i sanducima. Istorijski muzej bi imao šta da pokaže i da odigra važnu vaspitnu ulogu, posebno sada kada je naše školstvo u tako velikim problemima. Bilo kakvim sadržajem da će se ispuniti zgrada Glavne železničke stanice, namena mora da bude određena pre no što počnu bilo kakvi unutrašnji radovi: to je osnovna premisa koju bi rukovodeća ekipa morala da ima u vidu. Još jedna beogradska nebuloza…

Šta mislite konkretno o idejnom rešenju za spomenik Stefanu Nemanji?

Kako je to strašno pitanje koje mi postavljate! Pisali su, i pisala sam, da je neprimerena ideja da se danas pravi tako retrogradni spomenik idolopoklonstva, posvećen ličnosti koja jeste osnivač naše državnosti, velika ličnost naše istorije, ali nikakvim nitima nije povezana sa Beogradom.

Drugo i još osetljivije pitanje je koncepcije spomenika: vraćamo se u 19. vek, ali ispražnjene ideologije: znamo zašto je i kada knez Mihailo dobio velelepni spomenik, rad čuvenog Enrika Pacija, beleg Beograda. Idejno rešenje Nemanjinog spomenika – opet prema objavljenim fotografijama – izgleda strašno: užasna visina od 24 metra (planirana je bila čak 28m!), ni monah ni monarh ili sve zajedno, razbucana kugla iz koje on izranja, sa deskriptivim elementima njegovih uspeha… Idejno – besmisleno, skulpturalno – očajno, estetski – nakaradno, urbanistički – pogibeljno, svojom veličinom obesmišljuje ceo trg a posebno Glavnu železničku stanicu ispred koje će se nalaziti.

Bili ste angažovani u zaustavljanju izgradnje gondole na Kalemegdanu. Taj projekat trenutno miruje, ali se prema izjavama nekih zvaničnika stiče utisak da gradska vlast nije odustala od njega. Kolika je šteta tu već pričinjena i šta se trenutno dešava?
Šteta je najveća u samoj ideji da se može uništiti najznačajniji spomenik Beograda – van zakona, van propisa, bez projekata i bez legalnih dozvola, uprkos postojećim regulativama, međunarodnom priznanju da Beogradska tvrđava sa parkom treba da uđe na Uneskovu listu, vezanu za rimski limes koji je prolazio kroz niz zemalja, uključujući i današnju Srbiju. Jednom rečju, van pameti – samo arogancijom neukih a moćnih ličnosti. Za sada je stradalo samo nedužno drveće, ali i to je zločin. Nadamo se da do izgradnje ipak neće doći, jer to je najlepši, istorijski znamen Beograda koji ga je proslavio u svetu, sa izvanrednom pozicijom, okruženjem i vizurama a tu se i ostaci vojnog logora na severnoj granici Rimskog carstva, prirodni ambijent sa staništima retkih ptica-selica, lagumi (koji, uostalom, ne bi ni izdržali konstrukciju žičare) … Jednostavno – mnogo je razloga da verujemo da Beograđani neće svojim telima morati da brane Kalemegdan od nasrtaja moćnika: podsećamo da je skoro 20 000 građana potpisalo peticiju da se on sačuva.

Da li se bojite da bi u trenutku kada popusti pažnja domaće, ali i svetske stručne javnosti, koju ste uspeli da zainteresujete za ovo pitanje, moglo doći do nastavka izgradnje gondole?
Imajući u vidu kako je rušeno u Hercegovačkoj ulici radi tzv. Beograda na vodi, i kako se upravo sada ruši – isključivo radi privatnih interesa – znamenita kuća u Resavskoj ulici, delo arhitekte Ilkića, moramo biti oprezni, pratiti šta se dešava, upozoravati i našu i svetsku stručnu javnost čim se pojavi i najmanja sumnja da se nešto priprema radi žičare. Nadamo se, ipak, da do izgradnje neće doći.

Sem konkretnih slučajeva u Beogradu se, posebno u centru grada, dosta gradi i rekonstruiše. Stiče se utisak da većina tih građevinskih poduhvata ne prati zahteve razvoja grada i njegovih stanovnika i menja pojedine gradske sredine i njihov duh. Koje su još neuralgične tačke u Beogradu gde se, prema Vašem mišljenju, novim projektima izgradnje narušava postojeći duh grada i gradi protiv interesa samog Beograda kao celine i protivno potrebama njegovih stanovnika?

Neoprostivo je što je prostoru Savskog amfiteatara nelegitimno promenjena namena, i umesto da se ta desna obala Save pretvori u šetališta i dobije kulturne i sportske sadržaje, kako je to ranije bilo planirano, umesto da se sačuva širina pogleda sa Kalemegdana i drugih delova grada, sada se dižu monstr-građevine tzv. Beograda na vodi, koje agresivno menjaju vizure celog grada.

Počinjemo da se približavamo izgledu bezličnih naseobina modernih aglomeracija, čemu doprinosi ogromna kula na kraju ulice Kneza Miloša, i novo naselje K2 podno Kalemegdana, koje se diže u zoni koja bi trebalo da bude zaštićena. Sada počinje još intenzivnije zgušnjavanje gradskog tkiva – ne samo u Bloku 12 na Novom Beogradu već i na Vračaru (Neimar je već upropašćen!), zidaju se ogromne zgrade, betonira svaki pedalj nekada intimnih ali raskošnih bašti punih zelenila… Menja se u potpunosti duh grada, a Beograđani u čudu i zaprepašćeni… samo sporadično dižu glas. Pozdravljam sve građanske inicijative, od stalnih bitaka Ne davimo Beograd do žitelja oko Topličinog venca koji su se duhovito prozvali Pešaci nisu maratonci i koji su svojom ozbiljnim, dobro sročenim argumentima, upornošću i akcijama uspeli da bar jednu ulicu spasu od zatvaranja i pretvaranja u pešačku zonu…Najveću na svetu! Upravo je to Beogradu nedostajalo – kad je već kanalizacija tako uspešno svugde sprovedena ili obnovljena, da se od poplava ne može živeti! Nadam se da će i pokušaji stanovnika oko Gundulićevog venca biti uspešni u nastojanju da se sačuvaju prelepi drvoredi i spreči uvođenje još gušćeg saobraćaja u te uske dorćolske ulice… Takvih je građanskih inicijativa i u drugom delovima grada i ja sam uverena da je to najbolji način odbrane od zla koji se zovi “investitorski urbanizam”. Ne mogu, a da ne spomenem kako je unakažen deo Starog grada ogromnim blokom šoping-centra koji izlazi čak na četiri ulice (Knez Mihailovu, Rajićevu, Uzun Mirkovu i Tadeuša Košćuška, koja je nedavno dobila ime – nikako ne mogu da se naviknem na tolike nepotrebne promene naziva beogradskih ulica) … Mogla bih vam o tužnim promenana tkiva Beograda da govorim satima…O Košutnjaku, o Avali, ali i o sramoti koja se zove Staro sajmište – jedini nacistički logor na svetu koji nije dostojno obeležio pogrom jevrejskog, srpskog, romskog stanovništva…

Osim Beograda, širom Srbije postoje slučajevi izgradnje i rekonstrukcija postojećih građevina protivnom standardima struke. U poslednje vreme često je pominjan slučaj Titove vile na Zlatiboru, koja je proglašena za kulturno dobro. Koliko je takvih slučajeva po Srbiji, da li i koliko još ima primera koji nisu dovoljno prisutni u javnosti?

Imajući u vidu jadno stanje u našim zvaničnim državnim i paradržavnim medijima, o mnogim tužnim pričama nećemo ništa moći da doznamo ako se civilni sektor i pojedinci ne angažuju i ne zazvone na uzbunu, kao što je to slučaj sa uništavanjem rodne kuće i omiljene bašte Milene Pavlović Barilli u Požarevcu. Tu, u samom jezgru devetnaestovekovne gradske četvrti, planira se zidanje jedne velike prozračne kocke koja bi trebalo da primi Milenin izuzetno značajan umetnički opus i dokumentarni materijal o njoj – sve što je njena majka Danica zaveštala svome gradu i našoj kulturi. Posla su se latili očevidno neki ambiciozni arhitekti – ali s malo (ili nimalo) znanja o muzeološkim uslovima… Pogledajte šta se dešava u Vukovom Tršiću? Zlatibor, nekadašnji planinski raj, već je izgubljen visokom gradnjom i apsolutnim nepoštovanjem zaštićenog spomenika…Novi Sad je ozbiljno ugrožen agresivnom izgradnjom u samom svom jezgru…. Zar se ne ruše istorijska, izvanredna zdanja u Subotici – gradu koji se ponosi svojim secesijskim nasleđem? I tako može da se ređa u nedogled, nažalost.

Utisak je da je takvih slučajeva i u samom Beogradu i po celoj Srbiji mnogo više poslednjih godina, nego što je to bilo pre, recimo, jednu deceniju. Da li je to tačno ili je samo u pitanju utisak? Da li se trenutno više devastiraju postojeća kulturna dobra, ali i celi gradovi kroz neplansku i neadekvatnu novogradnju ili rekonstrukciju?

Sasvim ste u pravu da je poslednjih godina do te mere unižena i obezličena, drugim rečima uništena suština institucija koje su zadužene za očuvanje kulturnih dobara ili za planiranje i urbanistički razvoj, da je u toj anarhiji vrlo jednostavno da interes investitora bude podržan na uštrb samoga grada i građana kojima on pripada, posebno ako se zna da su investitori bliski ili povezani sa vlastima, pa se nikakve sankcije ne očekuju i ne sprovode za nedela. Dešava se čak da odgovorna lica za očuvanje daju dozvole za uništenje, jer nekog interesa imaju. A samo oni znaju kakvog. Mislim da su ranije institucije mnogo odgovornije radile, da su postojali planovi koji su se poštovali, dok današnju situaciju možemo nazvati samo – haotičnom, korumpiranom i punom samovolje moćnih pojedinaca koji se ne obaziru ni na kakve zakonske prepreke.

Zašto je to tako? Da li je glavni razog uvek samo novac i nečiji pojedinačni finansijski interesi? Ili je u pitanju i neznanje i nedostatak stručnih kadrova koji bi nove projekte mogli da usklade i uklope u već postojeće celine i prilagode interesima svih stanovnika?

U pitanju ste već naveli sve potencijalne razloge kao glavne krivce: i višak novca (da li se to zove pranje?) i pojedinačni finansijski i drugi interesi, i neznanje, i nedostatak stručnih rukovodećih kadrova (ne zato što ih nema, već zato što se postavljaju samo poslušnici)… Drugim rečima, institucije ove zemlje ne funkcionišu u interesu celokupnog stanovništva, već samo jedne interesne grupe, koja – nažalost – postaje sve veća, sve rasprostranjenija i sve dublje prodire u tkivo nacije, što potvrđuje u kakvoj velikoj društvenoj i moralnoj krizi živimo.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram