Tri godine od početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici nemamo zvanični, objedinjeni izveštaj državnih organa o delotvornosti njegove primene, jer od jula 2018. nisu održavane sednice vladinog Saveta za suzbijanje nasilja u porodici. Tri godine nakon početka primene zakona nije uspostavljena ni centralna evidencija o slučajevima nasilja u porodici (u elektronskom obliku), koja bi objedinila podatke iz nadležnih državnih organa.

Autonomni ženski centar na osnovu mesečno prikupljanih podataka izrađuje periodične izveštaje o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Kako navodi AŽC u 2019. godini policija je registrovala 28.214 događaja nasilja u porodici, a procenila je da rizik postoji i izdala naređenje za hitne mere u 70,6 odsto slučajeva. Mere udaljenja učinioca iz stana izrečene su u 45 odsto slučajeva, a u sličnom iznosu i obe hitne mere (udaljenje i zabrana kontakta i približavanja žrtvi). Tužilaštva su predložila za produženje na 30 dana 97,3 odsto policijskih hitnih mera, što su sudovi najčešće usvajali. Nasilje je ponovilo 6.002 učinioca, skoro svaki treći kojem su izrečene hitne mere. Hitne mere je prekršilo 1.809 učinilaca. U 85,3 odsto slučajeva nasilje učine muškarci, a žrtve su ženskog pola u 74 odsto. Samo 5 odsto izrečenih hitnih mera obuhvata zaštitu dece.

Na sastancima grupe za koordinaciju i saradnju razmatrano je čak 51.911 slučajeva nasilja u porodici, za četvrtinu više nego prethodne godine. Podaci govore da je izrađeno 18.648 individualnih planova zaštite i podrške žrtvama, što je čak 42 odsto više nego prethodne godine, a ipak tek 72 odsto od ukupnog broja novoprijavljenih slučajeva nasilja u 2019. Žrtve su sasvim retko učestvovale na ovim sastancima, samo 1 odsto (194 žrtve), duplo manje nego prethodne godine.

AŽC ističe da je, nesumnjivo, znatno povećano opterećene angažovanih specijalizovanih profesoionalaca u policiji, tužilaštvu i centrima za socijalni rad. Istovremeno, ostaje otvoreno pitanje o kvalitetu procena i odluka u takvim okolnostima. Očigledan je ozbiljan nedostatak vremena i kapaciteta za izradu individualnih planova zaštite i podrške žrtvama, njihovo praćenje i reviziju tokom godine, a nema nikakvih informacija o sadržaju ovih planova, niti o njihovim efektima. Da li su oni koji ponove nasilje strože sankcionisani, ili im se (ponovo) izreknu samo hitne mere? Žrtve, suprotno zakonskoj mogućnosti, ne učestvuju u planiranju vlastite bezbednosti i oporavka. Deca ostaju “nevidljive žrtve” nasilja u porodici, i kada ga doživljavaju, a naročito kada mu svedoče.

Srbija je januara 2020. godine dobila prvi (osnovni) izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici. I dok se navodi da je učinjen veliki napredak u zakonskoj regulativi, konstatuju se znatni nedostaci u primeni zakona, kao i ozbiljan nedostatak resursa (zaposlenih, obučenih, usluga i finansija), što znatno utiče na kvalitet postupanja u pojedinačnim slučajevima.

„Sve navedeno, trebalo bi da je predmet analize i odlučivanja Saveta za suzbijanje nasilja u porodici, koji se ne sastaje i čije izveštaje nismo videle. Žrtve nasilja u porodici ne mogu da čekaju – zato tražimo potpunu primenu zakona i vidljive efekte za bezbednost i oporavak žrtava!“, zaključuju iz AŽC.