Utisak je da su nove mere države, koje predviđaju isplatu 60 odsto minimalca preduzetnicima i preduzećima, posledice neuspeha Vlade da u prethodna tri meseca jasno izdvoji deo privrede kom je pomoć potrebna, pa se umesto toga sredstva ponovo daju praktično svima, kaže u razgovoru za Nova.rs Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta.
Na to, kako navodi, ukazuje i činjenica da su državni zvaničnici u svega nekoliko dana napravili potpuni zaokret od izjava da će mere u drugom krugu biti snajperski precizne i efikasne, što Fiskalni savet načelno podržava, ka realizaciji jednog sasvim drugačijeg i manje racionalnog pristupa.
„I sada je pitanje šta će biti kada istekne i ovaj paket pomoći i da li će se do tada sve najavljene analize završiti ili ćemo opet ići na ogromno zaduživanje. Velika zaduživanja države kao ovo sada su izuzetno ekonomski rizična, jer je država već došla na granicu prezaduženosti“, kaže Pavle Petrović.
Predsednik je upravo najavio dva meseca isplate 60 odsto minimalca preduzetnicima i preduzećima. Takođe, bar još mesec dana odloženog plaćanja poreza i doprinosa… Ima li novca za ove mere, jesu li opravdane?
Najavljeno produžavanje isplate 60 odsto minimalca i odlaganje plaćanja poreza i doprinosa sigurno će pomoći jednom delu privrede, ali takođe je i preskupo za Srbiju i dobrim delom neracionalno. Koštaće budžet 600 miliona evra, pa će država morati upravo toliko da se zaduži, naravno s kamatom, jer novca u budžetu odavno nema. Osnovna primedba na ove mere jeste to što se poreski obveznici zadužuju da bi dali novac ne samo tamo gde je potrebno, već i tamo gde nije – onim preduzećima koja trenutno nemaju velike probleme u poslovanju.
Prema rečima predsednika dug Srbije od oko 60 odsto BDP-a mnogo je niži od francuskog, gde je dostigao 113 odsto, dok je u Grčkoj preko 200 odsto BDP-a?
Baš suprotno, ovo su možda i najbolji primeri zašto je javni dug Srbije previsok. Razlika između zaduživanja Srbije i Francuske je to što Srbija na svoj javni dug plaća skoro tri puta veću kamatnu stopu. Zato Francuska sa javnim dugom od 113 odsto BDP-a odvaja za kamate oko 1,5 odsto svog BDP-a, a Srbija sa upola manjim dugom plaća za kamate više, odnosno preko dva odsto BDP-a.
Drugim rečima, dug od 60 odsto BDP-a košta Srbiju isto koliko bi Francusku koštao javni dug od 160 odsto BDP-a, a Francuska trenutno nije ni blizu tolikog zaduženja. Kada srpska ekonomija bude kao francuska onda će i kod nas biti moguće veće zaduživanje države, ali to još uvek nije slučaj. Grčka je s druge strane verovatno najbolji primer šta se desi ako se javni dug ne stavi pod kontrolu, a to je ogroman dugogodišnji pad životnog standarda stanovnika.
Koliki je uticaj kovid krize na ekonomiju Srbije? Šta nas očekuje na jesen – i privredu i građane?
Očekuje nas svakako recesija, tj. pad privredne aktivnosti uz umereni gubitak zaposlenosti i pad zarada u pogođenim delatnostima. U ovoj krizi doći će do velikih razlika u poslovanju pojedinačnih delova privrede. Najveći deo privrede, tj. većina industrije, saobraćaj, turizam, ugostiteljstvo, različite usluge i dr. imaće relativno dubok pad.
Međutim, neki sektori, poput poljoprivrede, prehrambene industrije, telekomunikacija ne bi trebalo da uopšte imaju pad, ili će taj pad ako se desi biti minimalan. Pojedini delovi privrede najverovatnije će u 2020. imati i solidan rast – poput farmaceutske industrije i proizvodnje kućne hemije. Pošto je Srbija među siromašnijim evropskim zemljama s većim učešćem u privredi egzistencijalnih delatnosti koje neće imati pad (poljoprivreda i prehrambena industrija) i nemamo izlaz na more, pad BDP-a će biti osetno manji nego u većini drugih evropskih zemalja.
U ukupnom zbiru za sada očekujemo da bi pad BDP-a u 2020. mogao da iznosi tri odsto uz smanjenje broja zaposlenih za 30.000 do 50.000. Za razliku od krize iz 2009. kurs dinara i inflacija ostaće stabilni. Dakle, jesen će biti bolna za deo stanovnika koji će ostati bez posla ili imati umanjenje primanja, ali će se najšira stabilnost sačuvati i država bi mogla dobro usmerenom socijalnom politikom i podrškom ugroženim sektorima privrede dosta da pomogne.
Važno je, međutim, pitanje i šta će biti od naredne godine, odnosno kojom brzinom ćemo se oporavljati i tu smo takođe u poslednjem izveštaju dali konkretne preporuke Vladi.
Koliko je budžetskog novca utrošeno za pomoć privredi i građanima u okviru prvog paketa mera? Koliko je sprovođenje tih mera, zbog neophodnog dodatnog zaduživanja, podiglo javni dug Srbije? A deficit budžeta?
U okviru prvog paketa mera potrošeno je oko 2,5 milijardi evra. To jesu ogromna sredstva, ali je ipak nešto manje od onog što je bilo planirano budući da oko 30 odsto preduzeća nije iskoristilo mogućnost odlaganja plaćanja poreza i doprinosa na zarade. Mi smo na osnovu toga očekivali da će Vlada prihvatiti ove, uslovno rečeno, uštede i napraviti mnogo selektivniji, efikasniji i manji drugi paket pomoći. Jer, ako 30 odsto preduzeća nije iskoristilo pogodnost da odloži plaćanje doprinosa i poreza na zarade, onda stvarni deo privrede kojoj pomoć ne treba može biti samo još veći.
Umesto toga Vlada je produžila praktično identičan paket. Ovakvo rasipanje sada može biti veoma opasno jer vidimo da se zdravstvena kriza produžava, a sa tim rastu i neizvesnosti i novi potencijalni troškovi do kraja godine. Naravno, sve predviđene mere se finansiraju iz deficita i direktno povećavaju javni dug, tako da je izvesno da će zbog sprovedenih mera i onih koje se planiraju javni dug u 2020. da poraste za preko tri miljarde evra, odnosno premašiće 60 odsto BDP-a, a rast deficita i duga bi mogao da bude još veći ukoliko se kriza relativno brzo ne završi.
U startu ste ukazivali da je podela 100 evra svim punoletnim građanima – pogrešna. Da li je taj novac mogao drugačije da bude utrošen?
Da, to je mera koju smo od samog početka oštro kritikovali. Naša argumentacija je išla u nekoliko pravaca i svi su pokazivali nelogičnost ovakve mere.
Pre svega, najveći deo sredstava nije usmeren materijalno ugroženim građanima kojima je pomoć najpotrebnija, a potrošena sredstva su ogromna. Preko 600 miliona evra koliko je ova mera koštala moglo je da pokrije godišnje isplate za najmanje 500.000 ljudi koji primaju neku vrstu socijalne pomoći ili godinu dana naknada za nezaposlenost za preko 200.000 ljudi.
Dakle, s ovim sredstvima mogle su da se naprave čuda u socijalnoj politici. Da ne pominjem da su godišnje investicije države u zdravstvo u prethodne tri godine bile 100-150 miliona evra. Znači Vlada je tokom zdravstvene krize jednokratno dala pet puta više sredstava za ekonomski i socijalno promašenu meru od prosečnih godišnjih investicija u zdravstvo. Najveća ironija je svakako to što država ta sredstva nije ni imala, pa su svi poreski obveznici prvo morali da se zaduže za tih 100 evra, naravno sa kamatom, kako bi im država ista ta sredstva „poklonila“
Predsednik Srbije nedavno je najavio da neće biti smanjivanja plata u javnom sektoru i da je moguće, čak, njihovo povećanje sa početkom privrednog rasta. Fiskalni savet, pak, savetuje zamrzavanje plata?
Zaposleni u javnom sektoru su za sada ekonomski dobro zaštićeni, budući da se njihova radna mesta i zarade još uvek ne dovode u pitanje, što ne važi za zaposlene u privatnom sektoru. Na to treba dodati i činjenicu da su neopravdano velika povećanja zarada zaposlenih u javnom sektoru iz prethodnih godina osetno uvećala neujednačenost u primanjima između zaposlenih u javnom i privatnom sektoru, a ova razlika će se usled krize dodatno povećati (već u aprilu je dostigla 25 odsto u korist zaposlenih u javnom sektoru).
Mi smo ocenili da za sada nije neophodno smanjivanje zarada u javnom sektoru, ali da bi bilo kakva odluka o njihovom povećanju u 2021. bila fiskalno i ekonomski neodgovorna. U uslovima velike nepoznanice u pogledu trajanja epidemije i neizvesnih makrekonomskih i fiskalnih kretanja, smatramo da je opravdano da javni sektor podeli makar deo tereta krize sa privatnim sektorom. Tim pre što ga privatni sektor finansira.
Da li bi zamrzavanje bilo dobra mera samo za plate na budžetu ili i u javnim preduzećima?
Zamrzavanje zarada u 2021. moralo bi da važi ne samo za zaposlene koji plate dobijaju neposredno iz budžeta, već i za sve one koji rade u javnim preduzećima (republičkim i lokalnim). Iskustvo iz ne tako davne prošlosti nas uči da javna preduzeća ne reaguju odmah da ublaže udarac krize, već odlažu rešavanje problema pa državi ispostavljaju račun svog lošeg poslovanja sa nekoliko godina zakašnjenja, što bi ovog puta trebalo izbeći brzim prilagođavanjem u preduzećima već sada – zamrzavanjem zarada.
Neprimereno bi, recimo, bilo da zaposleni u EPS-u, preduzeću koje godinama neuspešno posluje, dobiju novo povećanje zarada, pošto njihova prosečna neto primanja već sada dostižu 100.000 dinara i samim tim su 80% veća od proseka u privatnom sektoru.
Šta će biti sa penzijama? Hoće li biti prostora za njihovo usklađivanje po švajcarskom modelu u narednom periodu?
Za razliku od plata u javnom sektoru, umereno povećanje penzija od 2,5 do tri odsto moglo bi da se sprovede i u 2021. godini. Prostor za takvo povećanje penzija postoji zato što je njihov rast u 2020. od 5,4 odsto bio definisan na osnovu objektivne „švajcarske“ formule, a ne ad hoc odlukom Vlade (što je bio slučaj sa platama).
Sada je najvažnije upravo to da se penzije zaštite od političkih uticaja – što znači i dalje povećavaju na osnovu objektivnih parametara, kao i u drugim evropskim zemljama, a ne na osnovu diskrecionih odluka Vlade što se kod nas radilo do 2019. godine. Tako bi rast penzija bio siguran i predvidiv i ne bi zavisio od političkih ciklusa ili prioriteta Vlade. Tačno je da postoji manji problem sa „švajcarskom“ formulom kada dolazi do naglog ubrzanja ili smanjenja privredne aktivnosti kao sada. Međutim, to se može lako premostiti manjom modifikacijom formule što je Fiskalni savet inicijalno i predlagao prošle godine.
Dakle, trebalo bi nastaviti sa isplatom penzija u skladu sa „švajcarskom“ formulom uz njenu manju modifikaciju koja bi omogućila nešto brži rast penzija u uslovima visokog privrednog rasta i nešto sporiji u doba krize.
Kako komentarišete izjavu Aleksanda Vučića, koji je rekao da je slušao savete Fiskalnog saveta, država nikome ne bi ništa dala?
U ovoj krizi Fiskalni savet je još u martu tražio od Vlade da pomogne privredi brzim ali i promišljenim merama. A u dužem horizontu istina je da se od uravnoteženja budžeta u 2017. Fiskalni savet zalagao za potpuno identičnu ukupnu budžetsku potrošnju kao Vlada.
Razlika između onoga što smo mi preporučivali i onoga što je Vlada sprovodila bila je, međutim, u strukturi te potrošnje. Na primer, prilikom pripreme budžeta za 2020. rekli smo da je ekonomski opravdano da plate u javnom sektoru porastu u skladu sa očekivanim rastom ekonomije, što je u tom trenutku značilo rast plata od 5-6 odsto, ali i da dođe do većeg smanjenja poreza privatnom sektoru.
Vlada je, međutim, potpuno identična sredstva iskoristila da plate svojim zaposlenim poveća za skoro 10 odsto, a da smanjenje poreza privredi bude simbolično. Uzgred, to prekomerno povećanje plata sad je jedan od važnijih izvora budžetske neravnoteže, a privreda bi sa manjim porezima lakše podnela krizu.
Slično tome, godinama smo preporučivali Vladi da poveća investicije u zdravstvo, prosvetu, komunalnu infrastrukturu i zaštitu životne sredine, jer Srbija tu ne investira ni izbliza dovoljno. Vlada je umesto toga, opet u približno istim ukupnim okvirima, prioritet dala vojsci i policiji.
Godinama ukazujemo i na to da su plate zdravstvenih radnika niske, a plate u nekim drugim sektorima države prevelike i da je zbog toga potrebna reforma platnih razreda. Podsećam i da se Fiskalni savet krajem 2017. zalagao za ukidanje privremenog umanjenja penzija, što je Vlada sa kašnjenjem usvojila krajem 2018. godine. Upravo ovo su glavne razlike koje smo imali u odnosu na Vladu u prethodnim godinama i one se ne ogledaju u veličini „davanja“ države već njihovom usmeravanju. A da li je to što smo govorili prethodnih godina bilo na mestu može svako da proceni.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare