Podeli:
Foto: privatna arhiva

Dobrila Mirosavljević iz Kraljeva jedna je od onih koji su preko mesec dana zatvoreni u kući. I njoj je, kao i drugima starijima od 65 godina, zabranjeno da izlazi napolje zbog epidemije koronavirusa, pa smo je pitali kako izdržava karantin, čega se boji, a čemu se nada, šta joj najviše nedostaje.

“U početku sam bila baš uplašena, nisam znala, kao ni svi, šta se to događa. I onda to zatvaranje u kuću je dodatno podiglo tenziju, strahove. Bojala sam se, delovalo je kao da taj virus napolju samo čeka da se zalepi na nas starije kad izađemo. Nisam neki hipohondar, ali posle zatvaranja u kuću sve je bilo dodatno teže. Oseti se čovek nemoćno, nesigurno”, počinje priču Dobrila Mirosavljević (69), penzionerka iz Kraljeva.

“Napolju ne umem da se ponašam”

Ipak, kaže da se svemu nekako prilagodila. Svima nam, ipak, jedino to i preostaje.

“Sad sam se već i naučila. Napolju i ne umem da se ponašam. I čudan mi je svet, verujte mi. Gledam sad neki dan, svi kao zombiji neki, nigde smeha, ne vidiš nikome oči, svi imaju maske. Kao da sam u nekom drugom svetu. Valjda su ova zatvorenost i strah malo izmenili narod…”, priča Dobrila.

Kaže i da u njenom Kraljevu nije strašno kao u drugim gradovima, ima oko 17 zaraženih, ali mere su iste kao i svuda.

“Čujem i da je naš grad među disciplinovanijma. I to je s jedne strane lepo, nema kola, čuješ ptice kako cvrkuću, nije ni vazduh zagađen, mogu da otvorim prozor”.

“Nije bilo ovoliko straha u vreme variole”

Dobrila sve ovo što nas je zadesilo gleda malo drugačije od većine. Ona je do penzije radila kao medicinska sestra. Sada je, kako kaže, posebno ponosna na svoju profesiju.

“U poslednje vreme smo baš izašle na površinu i to mi je drago. To je težak i plemenit poziv”.

Ona pamti i kako je bilo davne 1972. kada se javila epidemija variole vere.

Pročitajte još:

“Ja sam tada počinjala da volontiram. Bilo je to sve opasno, ali nekako je ubrzo došla i vakcina. I nismo mi baš toliko bili informisani kao danas. Znali smo za Čačak i za tog čoveka iz Peći odakle je sve krenulo. Bilo je i policije na putu od Kosova ka Novom Pazaru. Jeste bio veliki strah, ali čini mi se, manje nego ovo. Bila je ta vakcina i to je davalo neku sigurnost. Jeste bilo izolacije, uglavnom u krugu bolnica. ali nije se toliko čitalo i pisalo o tome. Bila sam i mlađa, ali ovo je nekako nestvarnije”, priča.

I otkad je sve krenulo, svaki dan joj je, kako kaže, maltene isti. Međutim, ona se ne da.

“Kako je počelo sve lepše vreme, uživam u suncu. Evo sad pijem drugu kaficu, razmišljam šta ću za ručak, da bude kao da se nešto događa. Rešila sam da danas očistim prozore. Ne moram, ali hoću. Kao, radim nešto vrlo bitno”, smeje se.

Dobrila nema supruga i decu, ali nije sama, ima drugara, avlijanera Micka, kako ga zove.

“Ispratila sam ga sad do ulaznih vrata od zgrade i on izađe napolje. Uzela sam ga sa ulice, bio je lutalica i kod mene je već četiri godine. Malo slabije vidi, ima kataraktu, ali se snalazi. On će sad jedno pola sata tu da šeta i onda dođe ispred zgrade, mnogo je pametan, pa zalaje. Moja terasa gleda na ulaz, pa mu onda otvorim. I tako se nešto događa”, priča ova vedra žena.

Zabavlja se i dok sređuje i presađuje cveće na terasi, a i teši je najava da će epidemija uskoro proći.

“Nijednog dana nisam samo ležala i čekala da me virus nađe. Malo sam i na telefonu, čitam aktuelnosti. Manje-više, nije mi dosadno. Bitno mi je bilo da mi moji budu dobro i zdravo. Brinula sam malo više za sestričinu, ona je u Beogradu, odvojena od nas. I najviše mi je za ovih mesec dana nedostajalo što nju ne mogu da vidim”, priča.

“Dobro je što nisam pala u depresiju”

Drugačije je, priznaje, otkad je starijima od 65 godina dozvoljeno da konačno nakratko izađu u šetnju.

“Imam jednu prijateljicu, ali ona je preplašena. Ja bih da se vidimo ovih pola sata što nam je dozvoljeno, ali ona se boji. Nije izašla nigde otkako je ovo počelo. Ja, srećom, nisam u velikom strahu. Sad neko veče sam izašla prvi put i baš je prijalo. Udahnula sam punim plućima, prelepo je, opušteno. Jedino što vidim samo penzionere, to je malo ružno. Neki su izašli žuti, beli. Videla sam jednu koleginicu, toliko je navukla masku da je isprva nisam prepoznala. Išla sam do centra grada i mnogo je prijalo. I baš me raduje što se mere ublažavaju”.

Pročitajte još:

Prethodno je Dobrila jedino mogla da izađe ranom zorom u dozvoljenu nabavku. Čuvala se i ona kao i ostali, imala je rukavice, maske. Od drugih je tada čula koliko se boje virusa. Čak i da nije zabranjeno, kako kaže, verovatno ne bi smeli da izađu napolje. Ali priznaje da nikom ne prija kad baš znaš da nešto ne smeš. To dodatno uliva strah i nesigurnost.

“Kada smo išli u tu nabavku, bilo je i tužnih i smešnih situacija, ali zanimljivo je što su se penzioneri navozali taksijem kao nikad jer im je to bilo omogućeno. Ja nisam želela to da iskoristim pošto sam već pokretna, ali mnogi su se radovali tome. To su bili osmesi od uveta do uveta kad se uđe u taksi”, priča.

Kaže i kako je najvažnije da čovek u svemu ovome ne potone i drago joj je što nije pala u depresiju, jer nas posle svega čeka povratak u realan život, a to nosi neizvesnost.

“Kad prođe ovo, doći će mi sestra, pa ću i ja kod nje. To me raduje. Ona ima u banji plac, imam tamo neke maline, pa se radujem da odem tamo da radim, imam i ruže. Videćemo kako će sve da bude, naučićemo se, ali moći ćemo slobodno da izađemo, da prođemo”, kaže za kraj Dobrila i odlazi da otvori vrata svom Micku.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram